НЕ ТРЕБА ДА СЕ ЋУТИ! Јелена Ђоковић својим поступцима промовише „секташка учења“

У последњим годинама, Јелена Ђоковић, супруга једног од најбољих тенисера света, све више постаје препознатљива не само по својој хуманитарној активности, већ и по својим духовним опредељењима. Иако је позната по томе што често истиче љубав према својој домовини, традицији и култури, њени кораци на пољу духовности изазивају забринутост међу верницима Српске православне цркве (СПЦ). Посета Косову и Метохији, коју је Јелена обавила са индијским гуруом Мохањџијем, покренула је вал критика, посебно у црквеним круговима, који су осудили овај њен чин као неприхватљив за православне вернике.

Један од најгласнијих критичара био је владика зворничко-тузлански, Фотије, који је током беседе у манастиру оштро упозорио на опасност источњачких учења, називајући их страним и неспојивима са учењима СПЦ.

У својој изјави, владика је јасно поручио: „Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачких религија, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву“. Ово је био јасан позив верницима да се чувају учитеља као што је Мохањђи, чији филозофски ставови не само да нису утемељени у православној традицији, већ могу и да поткопају темеље вере.

Мохањђи, бивши бизнисмен који се напрсно окренуо духовном животу, данас води организацију „Мохањџи Фоундатион“, која промовише медитацију, самоспознају и ненасиље. На први поглед, његови принципи могу изгледати хармонично и привлачни, али се они темеље на источњачким филозофијама које су у супротности са хришћанским учењима, која промовише оданост Богу и верност Светој цркви. Ово је оно што изазива забринутост међу верницима и црквеним великодостојницима. Исток је познат по учењима која траже самосталну духовну праксу, док православље не познаје овакав индивидуализам, већ устаје на заједништву,молитви и црквеној хијерархији.

Јелена Ђоковић, која је својевремено, према информацијама са терена, у пратњи Мохањџија посетила манастире Грачаницу, Пећку Патријаршију и Високе Дечане, отворено је истакла своје поштовање према српској традицији и култури. Ипак, њена одлука да учи и практикује учење индијског гуруа на српском тлу дубоко забрињава оне који верују да овакви поступци могу поставити темеље за ширење новог духовног тренда, који није само стран, већ потенцијално опасан за православну веру и душе Срба.

Чињеница да Јелена Ђоковић, уз помоћ Мохањџија, покушава да промовише источњачку филозофију у Србији, земљи која је вековима била упориште православља, није само сумњива из духовног, већ и културног аспекта. Српски народ је кроз историју пролазио кроз бројне борбе да очува своју веру и идентитет. Данас, када је српски народ суочен са глобализацијом и порастом утицаја страних култура, највише што му треба јесте повратак коренима и очување својих светих вредности, а не увођење духовних проповедника и потенцијалних превараната који пропагирају туђе филозофије.

Према мишљењу теолога Милоша Стојковића и верског аналитичара Жељка Инјаца, Мохањџијеве идеје нису само проблематичне због своје стране природе, већ и зато што могу изазвати збуњеност међу верницима. Ови стручњаци сматрају да су источњачке филозофије, које проповедају интроспекцију и ослобођење од спољног света, неспојиве са учењима СПЦ, која учи да је једина истина у Богу и заједништву са Црквом.

Јелена Ђоковић, која је вероватно својеврсни амбасадор Србије у свету, сада, нажалост, постаје симбол једног несвесног скретања са традиционалних вредности. Њен сусрет са Мохањџијем, као и њен став према новим духовним праксама, подсећа на опасне глобалистичке трендове који желе да „протерају хришћанске вредности“, али у стварности уништавају аутентичну веру и културу.

У овом контексту, можемо се запитати да ли Јелена, с обзиром на свој утицај, свесно или несвесно, подстиче процес одвајања Србије од властите традиције и увођења нових и страних духовних учења која могу да збуне и раздељују народ.

Критика упућена Јелени Ђоковић није само критика њеног личног избора, већ и озбиљно упозорење на тренд који може да се прошири и на друге људе, посебно младе. Данас више него икада, потребно је да се потрудимо да очувамо и негujemo српску веру и културу, без обзира на све спољне притиске и савремене трендове. Посета Јелене Ђоковић Косову и Метохији са Мохањџијем, без обзира на њене добре намере, дубоко је у контрасту са вредностима које промовише СПЦ и са вером која је чувала наш народ кроз векове.

Светосавље, као темељ наше вере, учи нас да љубав према Богу није само духовна пракса, већ и стварање заједништва унутар Цркве. Бити православни верник значи следити учења која су утемељена на Светом Писму, а не на упутствима из страних филозофија које се темеље на индивидуализму. Из тог разлога, Јелена Ђоковић мора бити свесна тежине својих поступака, јер њен утицај може имати озбиљан дугорочан ефекат на млађе генерације и њихов однос према веровањима која су обликовала српски народ кроз векове.

У светлу свега наведеног, важно је поставити питање: Који је крајњи циљ ових „духовних трагања“ и како се оне уклапају у широку слику очувања српског идентитета и традиције? Да ли је могуће да Јелена Ђоковић, као јавна личност, несвесно подстиче на укидање граница између православне вере и страних, неприродних учења, што може нанети несагледиву штету?

Српска црква, предвођена владиком Фотијем, јасно ставља до знања да треба бити опрезан са таквим учењима и да верници морају остати верни својим коренима.