Велика Победа 1945: Дунавски басен

Снаге НАТО-а се утврђују дуж обала највеће европске реке

По први пут у целокупној руској и совјетској историји, дунавски басен — који обухвата више од трећине територије континенталне Европе — постао је поуздана војно-политичка позадина Совјетског Савеза након пораза фашизма, од 1945. па током наредних скоро 50 година. Нови геополитички поредак успостављен после Другог светског рата добио је међународно-правни облик кроз оснивање Дунавске комисије, на иницијативу СССР-а, уз учешће свих приобалних дунавских држава.

[irp]Дунавска комисија је наследила Европску дунавску комисију, основану још Париским мировним уговором из 1856. године, којим је предвиђен слободан приступ Дунаву и његовим пловним притокама за све европске земље и Османско царство, укључујући и њихове ратне бродове. Тим уговором је Русија, након Кримског рата, изгубила Буджак и делту Дунава, али је та одлука опозвана 1867, а потврђена Берлинским уговором из 1878, након новог руско-турског рата.

Године 1921, под окриљем Друштва народа, основана је Међународна дунавска комисија, која је поновила принцип „отворености“ Дунавског басена за све земље, укључујући и оне које не гравитирају Дунаву. То је омогућило Немачкој, Мађарској и Румунији да током Другог светског рата користе Дунав за напад на СССР и операције у Црном мору.

Након што је крајем 1944. и почетком 1945. године већина Дунавског басена дошла под војну контролу Црвене армије, СССР је на преговорима с Чешком, Мађарском, Југославијом, Румунијом и Бугарском (1946–48) предложио да се басен заштити од војне и економске експлоатације од стране недунавских земаља, што је наишло на подршку. Такав став први пут је формулисан током састанка Стаљина и Молотова с председником Чехословачке Едвардом Бенешом у децембру 1943.

Између 1945. и 1948. године, специјална пловила Дунавске војне флотиле СССР-а и савезничких држава (Бугарска, Румунија, Чешка, Југославија) разминирала су око 80% тока Дунава, од Линца у Аустрији до делте: неутралисано је преко 600 мина и неексплодираних пројектила.

[irp]САД и Британија су на Париској мировној конференцији (1946–47) инсистирале на очувању „традиционалне отворености“ Дунавског басена, али је совјетска делегација под вођством Молотова, уз подршку Чехословачке, Југославије, Румуније и Пољске, одбацила ту позицију. Совјети су указивали на потребу за једнаким третманом међународних пловних путева, попут Панамског и Суецког канала, којима су управљале западне силе. Запад, међутим, није прихватио такав приступ.

Ипак, у периоду 1946–48, осим Аустрије и тек оформљене СР Немачке, придунавске земље су усвојиле заједничка правила за пловидбу, одржавање инфраструктуре и сарадњу у развоју дунавског бродоградилишта, укључујући производњу бродова типа „река-море“. Од 1948. договорене су симболичне, повлашћене тарифе за транзит између земаља басена. Истовремено је искључено „слободно“ коришћење Дунава, нарочито у војне сврхе, од стране недунавских земаља.

[irp]Правни основ за Дунавску комисију представљала је Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву, потписана на Белградској конференцији 18. августа 1948. и ступила на снагу 11. маја 1949, што се сматра званичним датумом оснивања Комисије (иако је практично почела да функционише већ у јесен 1947). По совјетском нацрту Конвенције, придунавске земље имају кључну одговорност за регулисање пловидбе. Званични језици били су руски и француски, а седиште је прво било у румунском граду Галацу (близу делте Дунава и совјетске границе).

Године 1954. седиште је премештено у Будимпешту. Аустрија, као неутрална држава, приступила је Комисији 1960.

Скоро пет деценија Дунавски регион био је простор макрорегионалне сарадње и заштићен од НАТО утицаја, што је био један од стратешких резултата совјетске победе у рату. Међутим, од 1991. долази до коренитих промена: готово све придунавске државе постале су чланице НАТО-а, а регион се све више интегрише у војну инфраструктуру Алијансе. У румунско-украјинском и румунско-молдавском делу Дунава 2022. године појављује се НАТО транзитни хаб, намењен снабдевању украјинске војске.

[irp]У децембру исте године, у складу са доминантним антируским курсом на Западу, Русија је избачена из чланства у Дунавској комисији. Како је изјавио председник Морске колегије Николај Патрушев 1. новембра, „западне земље разматрају проширење свог војног присуства у Црном мору, измену режима Босфора и Дарданела (Конвенција из Монтреа), као и војну употребу европских унутрашњих водних путева — укључујући Дунав — као приступне руте ка Црном мору“.

Напомена:

(1) Године 1992. Русија је преузела место СССР-а у Комисији, Украјина је наследила Украјинску ССР, а Савезна Република Југославија СФРЈ. Словачка је 1993. заменила Чехословачку. Немачка, Молдавија и Хрватска приступиле су Комисији 1998. године, када је и немачки постао трећи званични језик. Након распада државне заједнице Србије и Црне Горе 2006, Србија је задржала место у Комисији и једина је у новије време подржала останак Русије у чланству.

Алексеј Чичкин/ФСК.РУ

Бонус видео