Европолитика као стендап: ко долази после Каје?

Признајем – насупрот мишљењу већине – мени је естонска политичарка Каја Калас увек била симпатична. Још од јануара 2021. када је преузела кормило Владе Естоније, па све до данас, када обавља дужност „врховне представнице страних земаља за спољне послове и безбедност“.

Сваки наступ ове кошчате, жилаве политичарке из Талина поправљао ми је расположење и апетит. И онда када је естонски парламент назвала „бандом кловнова“; и када је бранила мужа који је у време санкција радио у Русији речима: „Па није он ту видео ништа лоше“; и када је мелодраматично говорила о „политичком самоубиству“, правдајући подизање пореза у Естонији ради помоћи Украјини…

Искрено, био бих одушевљен да Каја Калас остане на свом бриселском министарском месту до 2030. и још напредује – било где…

[irp]Али, бојим се да неће. Први пут сам посумњао у то кад је недавно немачки европосланик Мартин Зонеборн, с највише говорнице ЕУ, узео њено аутобиографско есејче и упоредио Кајин интелект са интелектом свог хрчка. Хрчак, наравно, победио.

Штавише, по њему, „Каја Калас не разуме ништа, не само у политици, него уопште ништа… јер је рођена као будала, не зато што јој је то посао.“ (цитат завршен)

Ма није то мушки, Мартине! Тако не иде! Псаки, Трас, Бербок, Калас… постоји континуитет! Једна оде, друга дође и настави традицију: да нас забавља и уноси ведрину у овај сиви свет геополитике. А ако и Каја оде – како даље?

[irp]И баш када сам у том безнађу премишљао ко би могао достојно да је наследи, појавио се нови лик из Естоније (јер изгледа да су сви Естонци такви). Упознајте – министар одбране Естоније Ханно Певкур.

У интервјуу за немачки Bild, изјавио је да ће „крај рата у Украјини само појачати претњу од Русије“.

– Ја сам реалиста – каже Певкур – и знам да анализирам. А моја анализа каже: 800 хиљада руских војника који се тренутно налазе у Украјини, неће хтети да се врате кући и живе за 200 евра месечно. Навикли су да добијају 5.000 евра у рату, и рат им прија. Ако не буду могли да се бију с Украјином – онда ће доћи да се бију с нама, Естонцима. А када нас не буде – онда с осталим чланицама НАТО-а.

„Не бојим се Русије. Да је се бојим, не бих седео на овој функцији. Имам бункер, могу да збрисем у Пољску. Али се бојим за своју земљу. Зато“ – што дуже Руси буду у рату с Украјином, мање ће мислити на напад на Естонију и НАТО.

Шта рећи? Ханно Певкур – достојан (по дубини увида) наследник Каје Калас. Довољно је његове речи пренети у контекст Немачке априла-маја 1945. и добићемо нешто овако:

28. април 1945. године.

Министар одбране Велике Британије Винстон Черчил даје интервју за „Тајмс“:

„Будимо реални. Ако Руси узму Берлин, неће хтети да се врате у своју разорену, гладну земљу. Преко 7 милиона совјетских војника налази се тренутно у Европи. Нахрањени, обучени, имају плату. Шта ће радити кад се врате кући? Ништа не умеју сем рата! Зато, да бисмо спречили инвазију на Запад, морамо пустити 11 немачких дивизија из логора, наоружати их и послати на Исток. Треба се договорити са Стаљином о примирју – макар у част Првомаја“ – док ми наоружамо Вермахт.

[irp]Исто време, генерал Двајт Ајзенхауер (пријатељ Жукова) у „Њујорк посту“:

„Совјети последњих месеци показују монструозну војну моћ. 11 офанзива за мање од два месеца. До средине маја ући ће у Берлин. А онда? На територији Немачке већ имају 1,8 милиона војника. То је ратна машина. Не знају за мир. Следећи смо ми. Морамо пустити 3,8 милиона немачких заробљеника и послати их на Русе. Помоћи им с оружјем, логистиком. Рузвелт је глуп“ – боримо се против погрешног непријатеља!

У исто време, генерал Шарл де Гол у интервјуу за „Монд“:

„Тренутно се боримо с Немцима и Англоамериканцима који нас гурају у други план. Али кад Руси уђу у Берлин – шта онда? Они неће стати. Иду на Париз, Брисел, Рим, Мадрид. Њима су сви фашисти. Француска другу окупацију неће преживети. Са Немцима морамо направити пакт. Имамо у логорима 150.000 њихових војника – може се формирати 12 дивизија. Оружја имамо по колонијама. Са Лондоном, Вашингтоном и Берлином ћемо поново бити пријатељи“ – против Москве.

Будимо реални: историја има чудан смисао за хумор. Никад не знаш када ће се поново окренути истим путем… као и стендап.

Владимир Орехов/Минска правда

Бонус видео