Скандалозно писмо професора у блокади: Позива на бојкот државе и цркве – ЗА ИСКРЕНУ МОЛИТВУ ЦРКВА ВАМ НЕ ТРЕБА!

Један од истакнутих професора, активних у покрету „Студенти у блокади“, објавио је јавно писмо чији садржај не само да подстиче на политички екстремизам, већ прелази у отворене позиве на друштвену дестабилизацију, институционалну парализу, економску опструкцију, па чак и бојкот Српске православне цркве.

Писмо, објављено у контексту наставка студентских блокада, прво слави делимично ублажавање судских мера против ухапшених активиста, али одмах затим уводи наратив у којем је „међународни притисак“ представљен као једини начин да се у Србији било шта „победи“. То је кључна теза – нема промене без притиска са стране.

Аутор се позива на извештај Хелсиншког одбора о постојању наводне „радне групе за борбу против обојених револуција“, повезане са руским обавештајним структурама, представљајући српску власт као активног играча у некаквој контрареволуционарној борби против грађана. Државни функционери, Црква и друштвене институције приказани су као агенти ауторитаризма – док се студенти и њихови симпатизери постављају као носиоци „ослобођења“.

Од блокаде до бојкота: позиви на друштвену саботажу

Најконтроверзнији део писма стиже у завршници: позив на генерални штрајк, на грађанску непослушност, обуставу свих финансијских трансакција према држави, бојкот плаћања пореза и – што је посебно осетљиво – отворени позив да се грађани удаље од Српске православне цркве, престану да јој дају прилоге, па чак ни не посећују богослужења.

Аутор поручује: „За искрену молитву вам црква не треба.“ Оваква порука, у земљи у којој је СПЦ један од најважнијих симбола духовног и националног идентитета, представља директан удар на темељни културни ослонац огромног броја грађана.

Слобода, али само по моделу „одабраних“?

Након позива на бојкот институција, писмо иде корак даље и предлаже самостално организовање избора, без државе, али уз обавезно присуство међународних посматрача. Оваква логика озбиљно доводи у питање легитимитет институција и уставни поредак Србије – јер се у писму фактички тражи међународна интервенција као услов за политички легитимитет.

На крају, порука је јасна: ако власт не организује изборе, студенти ће их организовати сами – уз помоћ спољних чинилаца. Још скандалозније је да се изричито констатује да „није важно“ ако Русија не призна такве изборе, већ је важно да их призна Европска унија – чиме се јасно профилише потпуна геополитичка страна ангажмана покрета, лишена унутрашње аутономије.

Писмо преносимо у целости:

Драги студенти,
Блокаде судова протекле недеље су биле делимично успешне. Троје од шест притворених активиста је после два месеца премештено у кућни притвор, међу њима и Марија Васић која је штрајковала глађу.

Међутим, то је привремено ублажавање репресије пред посету комесара УН за људска права Фолкера Турка и потпредседнице Европске комисије Каје Калас, која се састала и са вама. Овај пример најбоље осликава како се побеђује – и поред свих блокада, без међународног притиска нема победе. Разлика је у томе да се ви обраћате међународним организацијама задуженим за заштиту људских права у складу са Уставом и законима Србије, а ненадлежни председник то ради противправно, а сада ћу навести и главни доказ за то.

Он се налази у „Извештају о стању и угрожавању људске безбедности, људских права и слобода у Републици Србији“ који је 15. априла објавио Хелсиншки одбор. У њему пише да је у припремама „контрареволуције“ још 2021. у Србији уведена „Радна група за борбу против обојених револуција“ која сарађује са Спољнообавештајном службом Русије (СВР).

Како пише у извештају „задатак ове групе је да надгледа опозиционе активисте, невладине организације, независне новинаре, да нормативно регулише рад НВО као и разматра и препоручује начине супротстављања масовним нередима и покушајима дестабилизације поретка“. За главног координатора и промотора ове сарадње са обавештајном заједницом Русије ненадлежни председник је одредио Александра Вулина, а због те сарадње га је Путин окитио ордењем. Руске службе су биле присутне и на великом протесту 15. марта, након којег се Вулин јавно захвалио „руским специјалним службама које нас увек подржавају у нашој борби против обојених револуција“. Другим речима, власт је признала да води обојену контрареволуцију против вас!

То се чини чак и преко Српске православне цркве јер није случајно да је пре месец дана патријарх причао са Путином о вашој обојеној револуцији, а сада је покренуо подкаст у којем је прва тема управо „Обојена револуција“.

У прошлом писму сам навео и друге доказе о умешаности Русије у сузбијању протеста и по реакцијама видим да је то можда било и једно од најчитанијих писама досада. Око три четвртине коментара су позитивни, што је и очекивано од упућених читатеља Данаса, али забрињава једна четвртина. Она уствари представља половину грађана која је сутра спремна да доведе на власт аутократу попут Путина. У томе лежи главни проблем демократије у Србији – у слепој русофилији и грађанима који желе вођу, а не политичаре који ће служити народу. Русија је врло богата земља, има готово неограничене природне ресурсе, али већина грађана тамо и даље живи у беди, што највише говори о Путиновом корумпираном режиму. По свим географским параметрима Русија би по стандарду требала бити попут Канаде.

Критика Путинове Русије није усмерена против Руса, јер они су вековима били жртве својих владара. Руски књижевници су најбољи јер су, између осталог, критиковали оно што у Русији не ваља, често сносећи озбиљне последице због тога. Међу њима и Достојевски који је у свом првом роману „Бедни људи“ писао управо о руској беди и друштвеној неједнакости, а о таквим социјалним темама је дискутовао у опозиционом књижевном кругу Петрашевскога – и због тога чак био осуђен на смрт. Ипак, казна му је била ублажена на присилни рад у Сибиру, а део казне је одрадио службом у руској војсци. Нажалост, и данас је Русија препуна политичких затвореника.

То је тачан одговор на питање – „А ко је тај Достојевски?“ – које је поставила учесница СНС-овог митинга поред аутобуса за Ниш након што је организаторка коментарисала СНС сендвичаре: „Знаш како је рекао Достојевски: ‘Ко нема срамоту тај је глуп човек’, а овде су сви глупи“. Овај дијалог најбоље осликава типологију фанова Путинове Русије у Србији.

Једни су чули за Достојевског, а премда га нису никада читали, диве се речима великог руског књижевника за које су чули у кафани. Није важно што то уопште нису речи Достојевскога, али чим је руско звучи лепо. А други тип су они који се такође слепо диве свему руском, премда нису у стању да наброје пет руских имена која су допринела човечанству, а то нису ни Стаљин, ни Путин.

Због „бедних људи“ којима режим манипулише, они који се противе режиму су маргинализовани као „идиоти“ – добри људи попут кнеза Мишкина који се не сналазе у корумпираном друштву. Став према Путиновој Русији је и снажан индикатор политичке манипулације. Као што је Руска странка у Косјерићу превара, тако су преваранти и они који ће у изборној кампањи обећавати да ће пријатељство са Русијом донети просперитет. Како их спречити?

Почните са кандидатима за вашу изборну листу – ако је потенцијални кандидат негде хвалио Путина или другог аутократу, то би требало аутоматски да га дисквалификује. Едукујете грађане затроване проруском пропагандом – пуштајте документарне филмове о Русији и зовите руске уметнике који су критиковали Путинов режим. Ако нису у затвору, побегли су у иностранство, укључујући Србију. Један од њих је пре пар дана гостовао у подкасту Галеба Никачевића. Зове се Павел Таланкин, аутор и протагонист награђиваног документарног филма „Господин Нико против Путина“. Павел је у Русији био омиљени учитељ који није желео да учествује у индоктринацији својих ученика него је камером бележио дешавања у школи под репресивним режимом. Филм можете да погледате на Белдоцсу, а вредело би организовати и пројекције за грађане по целој Србији.

Ускоро ћете имати своју изборну листу, премда садашња динамика упућује да су избори далеко, али ви можете то да промените. Заправо морате – јер власт системски уништава универзитете, од ускраћивања плата, инспекцијских казни, тужби, кривичних пријава, претњи до приватизације високог образовања. Због тога вас притискају ректорски колегијум и декани који траже решење за излаз из кризе које подразумева и могућност повратка на наставу. Међутим, то би само успорило динамику, а вама треба убрзање. Како?

Сада је право време за генерални штрајк. Али није довољно да позовете грађане да не раде – јер неко ће да ради, неко неће и ствар ће пропасти. Морате да најавите грађанима да је генерални штрајк велико финале ваших протеста. Дајте им јасно до знања да је то „сад или никад“, а не само још један протест. Током штрајка треба да им обезбедите активности које ће их држати на улици. То треба да буде велики фестивал демократије који ће се дешавати истовремено у свим градовима Србије. Тамо треба да се држе политички говори, да се одржавају концерти, представе, филмске пројекције и све друго што сте и досада успешно организовали.

Истовремено позовите на потпуну грађанску непослушност: да се обустави плаћање рачуна, пореза и других трансфера у јавни сектор, да се храна купује на пијаци и да се обављају само трансакције нужне за живот и протесте. Преко пореза се репресивни режим финансира, а да би генерални штрајк успео, Србија мора да стане.

Због срамотног става СПЦ о „обојеној револуцији“, позовите вернике да до даљњег не иду у цркве, да не донирају, не плаћају и не користе услуге СПЦ. За искрену молитву ионако не треба црква.

Ако власт неће да попусти и распише изборе, добићете легитимитет да их сами организујете заједно са зборовима грађана.

Позовите међународне посматраче и обезбедите све што регуларни избори имају. Наставите са притиском на европске институције које су вам већ наклоњене. Ако су добро обавештене о целом процесу и ако су укључене као посматрачи, онда ће их и признати. За спољно признање легитимности новоизабране власти је кључно да ЕУ призна изборе, пошто знамо да Русија то сигурно неће учинити.

Ако ће власт да бојкотује изборе, још боље. Јер ако Србија стане, СНС ће да нестане.

Васељенска