Невидљива болест у Хрватској за један дан претвара здраву особу у инвалида: „Мислио сам да сам уморан, да ће проћи“

Иако ретка, мијастенија гравис је изузетно озбиљна и опасна аутоимуна болест која може у само једном дану потпуно променити живот здраве и активне особе. Ова болест, коју стручњаци често називају „невидљивом“, узрокује да имунолошки систем грешком напада нерве и мишиће, доводећи до тешке слабости, поремећаја кретања, говора, гутања, па чак и дисања.

Из Савеза друштава дистрофичара Хрватске упозоравају да је крајње време да се овој болести посвети озбиљнија пажња, како би се оболелима омогућио живот без стигме и дискриминације. Иако хронична и често прогресивна, мијастенија гравис остаје недовољно препозната у јавности, баш због тога што су симптоми често непредвидљиви и на први поглед невидљиви.Болест најчешће погађа мишиће који контролишу кретање очију и капака, жвакање, гутање и говор, али у тежим случајевима може угрозити и мишиће задужене за дисање. У таквим тренуцима, пацијентима је неопходна механичка вентилација и болничко лечење.

„Људи са мијастенијом често не могу ни да се насмеју, прочитају наглас, једу или пију. У тешким фазама не могу ни да дишу самостално. То није умор – то је колапс“, истичу из Савеза.Иако погађа све старосне групе, укључујући и децу, најчешће се дијагностикује код жена млађих од 40 и мушкараца старијих од 60 година. Према доступним подацима, у Хрватској од ове болести болује око 600 људи, што је приближно 15 случајева на 100.000 становника. У Србији, иако тачни подаци нису званично доступни, процене указују на сличан обим.

Мијастенија гравис није заразна, али је доживотна. Оболели често морају да се боре не само са физичким симптомима, већ и са неразумевањем послодаваца, проблема у породици и препрекама у систему здравства и социјалне заштите.

Позив стручњака и удружења је јасан: више свести, више подршке и конкретнија помоћ за оболеле од мијастеније гравис. Њихова борба је свакодневна – али не мора бити и усамљена.