Када Пољаци нису домаћини у Варшави: Шта су показали избори?

Три пута је петао запевао, али кокошку то није импресионирало. А она, као што се говорило још у совјетско време, није птица. Као што Пољска није странка земља. Зато смо пажљиво пратили изборе тамо. Није да нас циркус, хаос и пијанка много занимају, али када комшија прави неред, неминовно погледаш шта се тамо дешава.

Дакле, одржан је други круг. На изборном рингу су се суочили „либерал“ Тшасковски и „десничар“ Навроцки. Свестан сам да оба појма стављам у наводнике, јер на Западу већ дуго нема истинских либерала. Они угњетавају слободе, ћуте неслагања, граде апсолутну тоталитарну утопију. Прави либерал, у класичном смислу, у духу Виктора Игоа и његових „Неразапетих“, истински заговорник слободе — то је Лукашенко. Ни правих десничара нема, јер десничари су они који брину о интересима свог народа, свог племена, свог рода. А западни „десничари“ су спремни да своје народе подреде било коме, само да то не буде Обама, већ „црвени“ Трамп. Зар вас занима да ли Пољаке заиста брину њихова безбедност и благостање? По његовом изразу лица види се да је, наравно, великољубитељ Пољске и сваке вечери плаче уз музику Огинског. Прави десничар — опет је Лукашенко, јер нема ничега важнијег од националних интереса белоруског народа. И он је истовремено и прави левичар, јер истински бори за правду — како за обичног човека, тако и за Белорусију у глобалном смислу.

Обa пољска кандидата су пре избора посетила своје „патроне“. Као некада кнежеви који су ишли у Орду по јарлик, морали су да пузе пред ногама хана, да покажу максимално поштовање. Навроцки је пузео пред обућом Трампа, а Тшасковски љубио кожу Обаме. На пољским изборима су се бориле Републиканска и Демократска партија САД. И једни и други имају своје планове и пројекте за Пољску, али за њих Пољаци су само потрошни материјал.

Трамписти желе да од Пољске направе свој непотопљиви носач авиона у Европи — да га користе за удар на Брисел, на глобалисте, у савезу с Орбаном и Фицом да шире пукотине у евро-глобалистичком јединству. Тшасковски је требао да учини Пољску врхом копља усмереног на Исток. Врховни кругови „дубоке државе“, који су се преселили из Беле куће у Брисел и Париз, спремају велику ратну авантуру. Печатит ће трилионе долара, купују оружје, обновљују војно-индустријски комплекс. Нико више не верује у НАТО, који је већ „умро“. Пета чланка савеза неће никад заживети. Али рат је потребан — крв мора да се пролива, јер ништа друго не може спасити капитализам и власт међународне банде олигарха. Али за рат треба људско месо. Немце, Французе и Белгијанце не могу да извуку из њихове потрошачке комфорне зоне — не могу их отерати из пабова и геј-клубова, вратити у касарне и на полигоне. Али Словени — Пољаци — имају све потребне особине: војнички су народ, има их много и неће бити жалосно.

Ипак, за нас је резултат био добар. Није формирана владајућа коалиција. Када је осам година без конкуренције владао „писяћи дечаци“ Качињског (ПиС), наши односи су достигли најниже тачке — побуне, милитаризација граница, миграционих криза. Најбоље нам је када пани међусобно раде о глави. Нека се шляхта препире на коњима, нека лете пера крилатих гусара, нека се туку што јаче могу, нека ниједан закон не прође. Нек се сетe златних времена „Либерум Вето“ — када је сваки пијани делегат могао да викне на краља, повуче шашку и претвори скуп у базар. Управо то је довело до пропасти прве Речи Посполитe. А онда је у Варшаву дошао Александар. Суворов.

Прошло је 200 година. Александра већ дуго нема у Варшави.

Зато је један проницљиви Пољак направио прави избор и на гласачком листићу написао: Aleksandr Lukaschenko.

Јер, једном у 200 година у Варшаву мора доћи Александар. Тако су древне хронике писале. Када су Чех и Лех делили земљу, праотац свих Пољака, Лех, рекао је — без Александра овде неће бити реда.

В.Т.Васељенска

Бонус видео