Антисрпски наратив и у инвестицијама !
(фото:Портал 083)
Након што је Министар финансија Србије Синиша Мали изјавио да је Србија заинтересована за концесију два међународна путничка аеродрома у Подгорици и Тивту, унутар монтенегринско-дукљанских кругова су се опет усковитлала србофобна осјећања.
То само потврђује дубину србофобије коју је бивши ДПС-ов режим усадио у свим сферама црногорског друштва. Антисрпски сентимент је највише долазио до изражаја у култури, образовању, спорту и покушајима устројавања нове црквене хијерархије у Црној Гори.
Негативне реакције дијела јавности која гравитира ка ДПС-у и сателитима на исказивање заинтересованости Србије да приватизује два аеродрома само потврђује да је србофобија укоријењена и у економији и привреде. Ово психопатолошко стање донекле је захватило и постдепесовске власти које прећутно онемогућавају српске стратешке инвестиције у Црној Гори, очито служећи се истима оним разлозима које је ДПС институционализовао током полседње двије деценије владања.
Мали је подсјетио јавност да су црногорски челници у неколико наврата нерасположено гледали на могућност да се српски новац у ложи у подгорички и тиватски аеродром.
– Србија је заинтересована за концесију два међународна путничка аеродрома у Подгорици и Тивту, за шта покушаји државе Црне Горе трају већ неколико година. Иако смо нашу намјеру предсједник Александар Вучић и ја јасно исказали актуелним челницима у Црној Гори неколико пута, нажалост, нисмо осјетили расположење да будемо укључени у овај процес. Такође, том приликом смо истакли да смо спремни да уложимо и дупло више од онога што је предвиђено у садашњем предлогу концесионог уговора – рекао је Мали.
Исти случај био је и када је Србија исказала жељу да уложи новац у куповину Луке Бар. Црногорски званичници и тада су се немушто бранили од српске инвестиције, углавном позивајући се на чланство у НАТО-у.
Одбијање или зазор према српским инвестицијама у стратешким секторима попут Луке Бар и аеродрома није искључиво економски мотивисан, већ се дубоко ослања на политичко-историјски, геостратешки и идентитетски контекст. Иако се црногорске главешине заклињу у европске вриједности, међу које спада и слободна тржишна и привредна активности, јасно је да понашање званичне Подгорице поспјешује дискриминацију за коју не би требало да има мјеста у неутралној економској сарадњи.
Међутим, црногорска власт се и даље наслања на догматска увјерења есктремизованог дијела политичког спектра и јавности који гаји отворену антипатију према свему српском, под плаштом одбране наводно угрожене црногорске независности и лажног идентитета. У тој антисрпкој борби све чешће се реторика радикализује и прелази у генерализацију, гђе се све што долази из Србије или је српско аутоматски посматра као опасност и то се не може тумачити никако другаћије већ као облик србофобије.
Та ирационална србофобија се одржавају и на економске активности, па се и српске инвестиције гледају са сумњом, чак и када нијесу директно политички мотивисане.
Због чега се може тврдити да је посриједи дискриминација?
1. Ако су критеријуми политички, а не тржишни
Ако се инвеститор из Србије одбија искључиво због националног поријекла, без обзира на квалитет понуде, транспарентност пословања или искуство – онда је то дискриминација по националној основи. То би било противно принципима слободног тржишта и здравог економског развоја.
2. Ако се инвеститори из других држава третирају повлашћено
У ситуацијама гђе страни инвеститори добијају повољне аранжмане, концесије или стратешке позиције у Црној Гори, а истовремено се српским компанијама ограничава приступ – то може изгледати као селективни приступ који српске компаније ставља у неравноправан положај.
3. Ако се јавно пласира негативна реторика према српском капиталу
Када политичари, аналитичари или медији упорно демонизују све што долази из Србије, то ствара токсично окружење у којем се српски бизниси аутоматски означавају као “тројански коњи” – без провјере конкретних пословних намјера. У том смислу, да – може се говорити о облику институционалне или политичке дискриминације.
Упркос горенаведеним тврдњама српске инвестиције и даље су најдоминантније у Црној Гори, међутим, проблем настаје када исте покушају искочити из зацртаних оквира. Српски новац није проблематичан уколико се улаже у туристичке садржаје, куповину некретнина или у области у којима (како се очито и даље руководе у Подгорици) не може доћи до изражаја „малигни“ утицај.
083 портал
Бонус видео
