Кум Неше Роминга под заштитом Загоркине хоботнице: Како је тужилац Ђорђевић опстао 16 година упркос бројним скандалима

Након „реформи“ правосуђа 2009. године под контролом западних ментора и демократског режима, без посла остало је више стотина тужилаца и судија. Један од оних који је изабран као лојалан кадар, који ће у наредним годинама служити паралелном правосудном антидржавном систему, био је и главни тужилац Основног јавног тужилаштва у Београду, Љубивоје Ђорђевић.

Љубивоје Ђорђевић се на функцији шефа Основног јавног тужилаштва налази већ 16 година, у систему који се одвија ван сваке контроле, јер као посебна грана власти, одан врховној тужитељки која је исте године ступила на функцију, и која је након уставних промена одржаних 2022. постала несмењива, нема ко да контролише.

Иако формално покушавају да га представе као тужиоца без мрље у каријери, биографија која прати овог тужиоца у најмању руку је скандалозна.

Његове везе са криминалним структурама, помињање у скај препискама Вељка Беливука, стављање у фиоку предмета који тек сада добијају епилог, довољно говори само о себи.

Да је део заштићене мреже, не само унутар тужилаштва, него и од стране контролисаних медија, говори и то да је сваки његов скандал врло брзо заташкаван или једноставно нестајао као тема у медијском простору. Још док је био народни посланик, Срђан Ного, изнео је низ чињеница у вези овог тужиоца, између осталог и да је кум и близак пријатељ Ненада Ковача, познатијег као Неша Роминг. Али и да је често виђан на јахти ове контроверзне личности чије се име повезује са самим врхом криминалног миљеа, о чему су, између осталог, писали и Крик, Пиштаљка и бројни други медији. Међутим, као по нечијем налогу, нису доводили у везу ово кумство, само отворено питање – зашто се, упркос бројним доказима на незаконите радње Ковача, не воде поступци, него остају у нечијој фиоци.

У његовој фиоци није остао закључан само случај Ковача, него сваки већи случај у ком је он био гарант да ће систему, који га је поставио на функцију, склонити да истина не изађе на видело. Па је тако и његов близак пријатељ Бранко Станијевић, власник „БС градње“, годинама био заштићен од сваке истраге управо захваљујући Ђорђевићевом положају. Данас је тај човек ухапшен у оквиру велике антикорупцијске акције, али не захваљујући Основном јавном тужилаштву, већ Вишем јавном тужилаштву у Београду.

Медији су се ућутали и када су објављене преписке између криминалног клана Вељка Беливука и жандарма Вучковића, а када се име тужиоца Љубивоја Ђорђевића поменуло више пута у контексту потенцијалног посредника. Као човека који може да „среди и помогне“, као што је то, како се наводи у препискама, већ учинио у случају Александра Станковића, убијеног вође навијачке групе „Јањичари“.

Зато није упитно одакле једном тужиоцу сат који, по процени познавалаца луксузне индустрије, вреди између 50.000 и 60.000 евра.

Да се исплати бити лојалан паралелном тужилачком систему говори у прилог и то да се његова супруга, како се у правосудним кулоарима говори, примљена у Апелациони суд у Београду директном интервенцијом Загорке Доловац. И ту престаје свака илузија о неутралности правосуђа и на делу видимо непрегледне пипке демократске хоботнице која формално нема власт, али је изградила такорећи паралелну „државу“ унутар саме државе и која из те позиције подрива и утиче на стање друштва у ком се тренутно налазимо.

Једна од такође значајних функција које има овај тужилац јесте и то да је председник комисије за доделу средстава из опортунитета. Ђорђевић на овај начин располаже средствима која се великим делом користе за финансирање невладиног сектора, организација које делују против државног поретка. Није непознато да поједине НВО које годинама промовишу антиуставне вредности добијају значајне износе управо преко те комисије. Ко бира, ко усмерава, ко додељује? Има ли у томе икакве одговорности? Нема. Докле год је он на месту председника, одговорности неће ни бити.

Јавност се можда не сећа, али не сме да заборави још један у низу скандала овог тужиоца „без мрље у каријери“, када је само неколико дана након трагедија у школи „Рибникар“ и селу Дубона, из просторија суда где је смештено ОЈТ, чула се музика, смех, алкохол. Журка у згради правде, док народ тугује. До данас нико није одговарао, нити објаснио ко је организовао ту срамоту. Једно је сигурно – да се то десило у било којој другој институцији, јавност би знала. Али пошто се десило у тужилаштву Љубивоја Ђорђевића, све је покривено тишином.

Весна Веизовић