Немачки медији хвале студенте: Виде шансу за нову Југославију под контролом Берлина! У Србији траже револуцију, код себе хапсе за мање!

Замислите да у Немачкој, као у Србији, групе грађана свакодневно блокирају ауто-путеве, улазе у факултете, позивају на рушење „режима“ и доводе у питање уставни поредак. Колико би такви протести трајали у Берлину, Минхену или Франкфурту? Дан, два? Колико би демонстраната било ухапшено, процесуирано и етикетирано као безбедносна претња? У земљи у којој страно финансирање политичких странака изван ЕУ законски не сме прећи 1.000 евра, и у којој се стране фондације прате као могући инструменти утицаја, овакав сценарио би се окончао брже него што је почео.

Али кад је реч о Србији, онда је све обрнуто.

Немачки недељници Цајт и Зидојче Цајтунг у најновијим текстовима приказују протесте у Београду као „херојски бунт против аутократије“. Цајт описује Србију као „земљу у сталном протесту“, где студентски покрет „измиче контроли режима“. На друштвеним мрежама, како наводе, деле се снимци хапшења, али и „аплауза за ослобођене“, док полиција, наводно, није у стању да контролише улице.

Зидојче Цајтунг иде још даље:

„Србија је, кажу, пример онога што десничарске странке у ЕУ желе у својим државама.“

Истовремено, с висине оцењују да Србија „никада није имала функционалне институције“, али да се народ „полако учи демократији“. Подразумева се, наравно, под надзором Брисела и уз диригентску палицу „вредности“.

Симптоматично, када се помену четничке заставе или српски симболи на протестима, то се релативизује као „републикански израз“. Док у сопственој земљи сваки помен германског национализма завршава под надзором служби. О двоструким аршинима више ни не говоримо, овде је лицемерје еволуирало у посебан облик.

Истовремено, исти ти медији не крију да је подршка Европске уније Вучићу из чистих интереса, због јадарита, литјума и јефтине радне снаге. ЕУ не брани демократију у Србији – она одржава стабилност пословних споразума. У том смислу, „протестни покрет“ добија вредност само ако може бити коришћен као геополитичко оруђе, односно демократија на батерије. Али оно што Немци у Србији бране као вид демократске борбе, у својој земљи доживљавају као терористички акт.

Коначно, питање за Цајт и Зидојче, ако је Србија такав „проблем“, зашто управо Немачка финансира десетине НВО у Београду, извозећи своје политичке обрасце, преко својих фондација, медија и „обучених активиста“? Јер све што у Немачкој спада у страну пропаганду, у Србији се зове – развој демократије.

Између редова, Зидојче цајтунг, али ни Нова С, која је срдачно пренела чланак уз придруживање критикама немачког медија,  не крије извесно одушевљење што се кроз студентски покрет поново појављују елементи који подсећају на дух неке нове, пожељније Југославије, мултиетничке, антинационалистичке и политички усклађене са западним вредностима:

„Покрет би изгубио широку подршку коју сада има ако на митинзима не би ћутао о прошлости – посебно зато што је будућност земље у питању. Међутим, сама чињеница да су студенти изразили солидарност са својим колегама из Санџака, претежно бошњачког региона, са онима који признају и обележавају геноцид у Сребреници, сведочи о промени која поткопава националистички шовинистички принцип“, наводи Зидојче цајтунг.

Епилог целе приче своди се на тихо, али кључно питање, чија је Србија у представи коју о њој пишу други? Док се студенти боре за правду и слободу, западни медији у томе виде прилику за дубљу реконструкцију читавог друштва онако како је њима прихватљиво. По могућности без суверенитета, националног идентитета и без традиционалног српског друштва у земљи којој ће можда дозволити да се и даље зове Србија.

Милутин Недељковић / Васељенска