Срамота и храм: Зашто се ПЦУ све чешће тумачи као „Празне цркве Украјине“

О две кључне и нерешиве кризе неканонске верске структуре пише коментаторка портала „Абзац“, Анастасија Коскело.

јула, у запоседнутој Кијево-Печерској лаври, одржан је „архијерејски сабор“ ПЦУ, поводом Дана крштења Русије. 53 „епископа“ донела су уобичајене одлуке у славу Украјине и против „земље-агресора“.

Добра прилика да се постави питање – како данас стоји ова организација? Јер очигледно је да су је сустигла веома тешка времена, упоредива са судбином совјетских обновљенаца почетком 1930-их.

Наизглед, овој „патриотској“ верској творевини у Украјини ништа није недостајало: добила је подршку државе, отклоњени су конкуренти уз помоћ административног апарата, медији су је промовисали, а најважније – обезбеђена јој је црквена имовина. Хиљаде храмова и манастира, укључујући и такав „трофеј“ као што је Кијево-Печерска лавра.

Али није довољно добити храм – потребно је оживети заједницу. И управо ту се показало да је ПЦУ у позицији сличној злом Раджи из цртаног филма „Златна антилопа“, који виче: „Доста!“ – након чега се сво злато претвара у крхотине. У ПЦУ знају да би исход могао бити сличан, па тај тренутак покушавају одгодити.

Проблеми ПЦУ су суштински два: недостатак кадрова и финансијска немоћ.

Кад је реч о кадровима – њих просто нема одакле довести. Цела почетна стратегија заснивала се на „паразитском“ приступу – рачунало се да ће се клирици Украјинске православне цркве (УПЦ) сами прелити у нову структуру, што би било јефтиније него школовање нових свештеника. Ипак, та стратегија је пропала.

Замишљали су да ће, чим се појави натпис „аутокефална Црква, независна од Москве“, свештеници УПЦ-а похрлити ка њој. Да је УПЦ „џин на глиненим ногама“ који ће се срушити на први ударац. Али – прерачунали су се.

Према подацима украјинског медија „Главком“, ПЦУ је крајем 2024. имала око 8.300 парохија, а свештеника тек 4.500. Дакле, недостатак од готово 50%.

Већина свештеника остала је верна УПЦ-у и нема намеру да прелази. Религиолог Александар Саган процењује да је тек 15–20% свештеника уопште разматрало прелазак.

Највећа заблуда промотера ПЦУ била је уверење да ће верници и свештеници аутоматски прелазити, у истој мери у којој се УПЦ буде гушила. Али се показало да „колико је УПЦ изгубила, толико ПЦУ није добила“ – велики део тог „преливања“ је једноставно – нестао.

Чак и „митрополит Перејаславски и Вишњевски“ ПЦУ, Александар (Драбинко), данас поставља питање: зашто је Кијево-Печерска лавра – празна?

„Раније је све врвело – девет литургија дневно, ходочасници, свеће, молитве… А сада – тишина, све као у анимацији, тек пет новопострижених монаха. Владици Аврамију не дају никаква права, све је под контролом музеја. Исто је и у другим градовима – храмови зјапе празни“, каже он.

И иронично додаје: „И ми још хоћемо да узмемо Почајевску лавру?“

По њему, руководство ПЦУ (на челу с Епифанијем) мора признати да стратегија добровољног „прелажења“ из УПЦ није успела – и да се мора прибегнути радикалним решењима. То значи – изнудити потпуно уједињење УПЦ са ПЦУ.

Према Драбинку, насилна заузимања храмова, у којима су учествовали ангажовани „активисти“, показала су се као неуспешна тактика. Јер црква није само зграда – потребна је заједница. А момци с фанкама и маскама не граде заједницу.

Што се финансија тиче – стање је катастрофално. „Архиепископ Житомирски и Полески“ Владимир (Шлапак) упозорава да ће свештеници ПЦУ ускоро остати без хлеба. Многи већ раде као учитељи, возачи, чувари у супермаркетима.

Парохије не могу да обезбеде чак ни основну плату. Штавише, и они верници који долазе у храмове, све мање дају новац – губе поверење у свештенство.

„Донације су се смањиле: неки дају мање, неки уопште ништа, јер не знају где тај новац одлази. Ипак, у храмове још увек долазе“, каже Шлапак.

Овим темпом, изгледа, ПЦУ ће ускоро саветовати верницима да остану код куће.

Најироничније је што се и сами епископи ПЦУ сада труде да промене реторику: од „господара положаја“ у „гоњене мученике“. При том, кривце за своје неуспехе виде свуда – осим у сопственим редовима.

Тако чак и фамозни антирелигијски украјински закон „О заштити уставног поретка у области верских организација“, за који се ПЦУ залагала годинама, сада неки њихови челници виде као – средство Москве!

Један од блиских сарадника Епифанија, Евстратије (Зориа), жали се:
„Не бих рекао да је сада лакше – процедура је сложена, правно је тешко проћи све кораке.“

Наравно – много је лакше кад вам храмове заузимају људи у маскама.

В.Т./Васељенска

Бонус видео