Грузија одбија ултиматум ЕУ о безвизном режиму: Закон о страним агентима остаје на снази
Иако се већ годинама формално креће у правцу евроинтеграција, Грузија је одлуком своје владе да не укине Закон о транспарентности страног утицаја јасно показала да је спремна да постави границе у односима са Бриселом када се, како тврде власти у Тбилисију, захтеви Европске уније претворе у политичку уцену под плаштом реформских препорука.
Премијер Иракли Кобахидзе, одговарајући на све интензивније захтеве европских званичника да се закон који у ЕУ сматрају рестриктивним по слободе изражавања и цивилно друштво укине, поручио је да безвизни режим, којим се у овом тренутку махом условљава повлачење спорне регулативе, за грузијске грађане „нема тежину која би оправдала повлачење државе из свог уставног и безбедносног оквира“.
У контекstu насталих тензија, Брисел је већ предузео кораке ка суспензији визног режима, најпре за више високих функционера грузијске власти, као сигнал шта би могло уследити уколико Тбилиси не покаже спремност на повлачење закона који се, по ставу ЕУ, коси са демократским стандардима и вредностима Уније. Уз оптужбе за „регресију у области владавине права“, у јавним иступима представника ЕУ све чешће се понавља оцена да актуелна влада у Грузији, осим што хапси политичке противнике, све отвореније користи институције државе како би обесхрабрила критичке и независне гласове унутар медијске и невладине сфере, посебно оне који добијају финансијску подршку из иностранства.
Са друге стране, званични Тбилиси указује на чињеницу да је закон инспирисан сличним законодавством у земљама Запада, посебно у Сједињеним Америчким Државама, где обавеза регистрације страних агената постоји већ деценијама, и да се не ради о дискриминаторској норми, већ о основном механизму транспарентности, који би, како наводе, требало да важи у свакој земљи која тежи уређеном правном систему. Премијер Кобахидзе је у том контексту оценио да условљавање европских интеграција овим питањем показује да Унија више није искључиво економска и политичка заједница, већ све чешће наступа као идеолошки пројекат у коме се унутрашња политика држава кандидата обликује под притиском бирократије која нема демократски легитимитет на терену.
Оно што ову кризу чини вишеслојном јесте чињеница да се у позадини спорног закона налази дубља подела у грузијском друштву: једна струја види европски пут као пут модернизације, али и контролисане зависности, док друга инсистира на томе да држава, уколико жели да остане суверена, мора задржати пуни унутрашњи капацитет одлучивања, без обзира на то да ли ће се тиме успорити или чак зауставити процес формалног приближавања Европској унији.
Иако је рок који је Брисел поставио истекао, а формална суспензија безвизног режима још није спроведена у целости, све је извесније да ће борба око визне политике постати само још једна манифестација дубљег геополитичког раскола — између земаља које, попут Грузије, покушавају да сачувају сопствени идентитет у односу на наднационалне пројекте, и Уније која своје вредности више не нуди, већ условљава.
Милутин Недељковић / Васељенска
