Европа је спремна да понови главну лекцију XX века

Ове недеље навршава се 50 година од једног од кључних догађаја XX века – од 30. јула до 1. августа 1975. године у Финској је 35 држава (скоро све европске земље, укључујући СССР, али без Албаније, као и САД и Канаду) потписало Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, познатији као Хелсиншки споразуми.

[irp]Данас човечанство пролази кроз изузетно напет и турбулентан период, са реалном претњом глобалне катастрофе. У таквим условима постаје све чешће да људи траже ослонац у историјским примерима, у нади да ће им прошлост понудити решење за садашњост. Најчешће се при томе помињу догађаји након Другог светског рата, посебно Јалтинска конференција 1945. године.

Међутим, поређења са тим периодом тешко да могу бити применљива. Тада су свет уређивали савезници–победници, са заједничким циљем и већ одређеним исходом рата. Данас, свет се налази усред озбиљног сукоба великих сила и блокова, а крај тог конфликта је и даље непредвидив.

Много реалнији историјски паралелизам пружају управо Хелсиншки споразуми. Ситуација 1970-их и данашњи тренутак имају много заједничког: пораст војне напетости, бројне економске и друштвене кризе. Тадашњи Запад био је у озбиљној кризи – од нафтног шока и инфлације до пораза у Вијетнаму – док је СССР тек почињао да показује знаке слабљења унутар своје планске привреде.

[irp]У тим околностима, уместо да наставе са конфронтацијом, стране су изабрале пут деескалације – селе су за преговарачки сто. Резултат је био свеобухватан документ који је поставио темеље за узајамно поштовање суверенитета, територијалног интегритета и неповредивости граница, као и за три главне области сарадње (познате као „три корпе“):

Војно-политичка – мере за јачање поверења у области одбране, попут обавештавања о војним вежбама и кретањима трупа.

Социјално-економска – сарадња у трговини, науци, култури и заштити животне средине.

Хуманитарно-правна – људска права и слободе, укључујући слободу кретања, информисања и образовања.

[irp]Након пола века, знамо исход. С једне стране, споразуми су довели до интензивне трговинске сарадње СССР-а и Европе (пре свега у области енергената) и снижења војне напетости. С друге, Запад је „трећу корпу“ искористио као средство притиска на СССР, што је касније допринело распаду совјетског система. ОБСЕ, као институција настала из тих процеса, данас је у очима Москве изгубила сваки значај.

Ипак, ако се вратимо на основне принципе, данашње околности заиста подсећају на оне из 1970-их:

Војно-политичка криза: ширење НАТО-а ка истоку и приближавање руским границама;

Економска конфронтација: пакети санкција против Русије, прекиди енергетске сарадње, отказивање руске културе;

Хуманитарна питања: кршење права руских грађана у Европи, притисак на Руску православну цркву.

Слична структура може се применити и на западне притужбе, што отвара простор за преговоре – ако би Запад, а посебно Европа, био спреман на то. Москва је више пута истицала спремност за дијалог, али одговора с друге стране нема.

[irp]Пре педесет година, лидери Европе одлучили су да разговарају са геополитичким ривалом како би избегли рат. Данас, њихови наследници спремни су да жртвују благостање својих народа у име конфронтације с Русијом, и не крију да се спремају за рат.

Главна разлика између тадашњих и данашњих политичара јесте у искуству. Они који су потписали Хелсиншке споразуме знали су шта значи рат – лично су га преживели, сахрањивали ближње, гладовали и смрзавали се. Они су знали цену мира.

[irp]Савремени западни лидери такво искуство немају – што драстично повећава вероватноћу да ће га, заједно са сопственим народима, на крају ипак стећи.

Ирина Алкснис /РИА Новости

Бонус видео