Нови стандард прозападне пропаганде: право на претњу смрћу идеолошки неподобнима као демократска тековина

У Србији више ништа није чудно, па ни то да се отворене претње смрћу високим државним службеницима до те мере релативизују да се у име демократских тековина тражи и право на њих. Додуше, само уколико претње долазе на адресе оних који не припадају одређеним идеолошким круговима.

Тако је пре неколико дана, главни тужилац београдског Вишег јавног тужилаштва, Ненад Стефановић, примио поруку у којој му се прети да ће завршити у затвору и да из њега „неће изаћи“, што јасно сугерише – „нећеш изаћи уопште“. Да је та порука стигла Загорки Доловац или неком тужиоцу који припада њеном ешалону моћи, не бисмо читали свакодневне натписе у Новој С и другим прозападним медијима, где новинари, некакви квази-правни стручњаци и остали анонимни саговорници, на сваки начин јавност покушавају да убеде да у елементима поруке нема кривичног дела.

Адвокат одбране, по угледу на новинаре Нове С, тражи да претња буде буде „основно људско право на слободу изражавања“, признаје и да је за детаље везане за  случај сазнао из медија коме даје изјаву о истом случају. Осим што овим доводи у питање сопствене способности, правобранилац оптуженог јавности даје на увид чињеницу али и потврђује писање Васељенске да одабрани круг тужилаца очигледно одаје поверљиве податке новинарима ових медија, како би унапред припремали наратив преко ког би се вршио притисак на јавност. Ако то није оркестрирано цурење информација са циљем да се поступак не води у судници, већ на страницама идеолошки позиционираних медија, онда шта јесте?

Нова С је још јутрос објавила чланак под насловом „Београђанин ипак притворен јер је шефу ВЈТ „претио“ затвором“, који потписује Иван Милићевић. Осим гомиле плитких фраза којим читав случај покушава да се политизује, упркос томе што ухапшени у јавности није познат, Милићевић чак и од судије који је првобитно осумњиченог пустио на слободу, покушава да направи жртву. Али, једино што је успео јесте то да Лабудовића и још двоје неименованих судија окарактерише је као неке видовњаке који претњу смрћу главном јавном тужиоцу виде као „прогнозу“.

Да ли је заиста неко од судија употребио такав термин или се поводом свих детаља из случаја информише из текстова Нове, адвокат Стефан Јоловић, додаје да његов клијент није починио никакво кривично дело, наместо тога угрожена су му основна људска права. Очигледно права на претње.

Јер овде није реч о борби за слободу говора или људским правима, већ је у питању борба за привилеговано право да се не одговара за своје поступке ако сте „на правој страни“. У тој логици, претити тужиоцу је само „претерана реторика“, судије су „политички извршиоци“, а медији, врховни арбитри правде.

Проблем није у томе што неко брани окривљеног, то је легално и нужан део сваког правног система. Проблем је што се та одбрана не води у судници, већ преко насловних страна, а све са унапред припремљеним тезама, сценаријем и „анализом“ која, у суштини, каже да тужилац треба да трпи претње, а да повлашћени медији имају право на увид у предмет и пре него што дође до правобраниоца или окривљеног.

Васељенска