Како студенти у блокади понижавају српске жртве и други пут убијају децу из колона, старце са кесама и народ који је само хтео да преживи

Када кажете „рат је зло“ и „криви су политичари“, без икаквог разликовања ко је био нападач, а ко је био нападнут, ви онда не само да не поштујете жртве, ви их понижавате. Ви убијате други пут оног старца из колоне који је носио све што му је остало у кеси, ви газите по оном детету у избегличком камиону које никада није схватило шта га је снашло. Ви их сводите на бројке у симетричној матрици, на колатералну штету једног „општег зла“.

Када студенти у блокади, поносно објављују своје поруке поводом тридесетогодишњице злочиначке операције „Олуја“, делује на први поглед као да смо дочекали нешто достојанствено и морално чисто, сећање, туговање, осуда зла. Међутим, довољно је прочитати више од два реда да би постало јасно да овде није реч о истинском сећању, него о вешто упакованом механизму релативизације хрватске кривице, који, под фирмом борбе за мир и против политике мржње, понавља управо оне наративе којима невладин сектор већ деценијама настоји сакрити праву историју и изједначити жртву и злочинца.

У објавама које су се ових дана појавиле, било да долазе са Правног факултета у Нишу, са Електронског факултета или са Високе грађевинско-геодетске школе, заједнички именитељ је исти, и не ради се о емпатији према убијеним Србима, нити о осуди конкретног злочина који је починила хрватска држава над српским становништвом Крајине, већ о вештом, подмуклом ублажавању одговорности, и то кроз формуле које изгледају добронамерно, али суштински значе само једно, да је све релативно, да су сви подједнако криви, да нема правде јер нема ни истине, а нема истине јер је нико није у стању изговорити без да се не огреши о нову идеолошку матрицу која долази из кругова бивших и садашњих финансираних НВО структура.

Један од кључних примера тог перфидног замагљивања истине долази у објави Електронског факултета у Нишу, где се каже: „Не делимо их по националности, сви су они криви јер нису бранили народ, нису се борили за њега, већ за себе и свој интерес.“ Овде се, дакле, не прави разлика између српских политичара који су уочи „Олује“ пристали на предлоге за преговоре, што је историјски документовано, и хрватских политичара који су већ планирали етничко чишћење и добили зелено светло од својих западних савезника. Сви су „они“ криви. Сви подједнако. Као да српске колоне нису бежале од неког конкретног агресора, или да нису постојали убијени, силовани, спаљени, нестали Срби, него само нека апстрактна трагедија коју су изазвали апстрактни „лидери“.

Још отворенија релативизација присутна је у објави Правног факултета, у којој се директно пореде изјаве Туђмана и српских политичара, као да је симетрија убијања и политичког дискурса ствар која се може тако једноставно извлачити из контекста. То није политичка анализа, већ хладна, прорачуната дисквалификација српске позиције као жртве, коју треба подвести под исту моралну категорију као и агресора.

Они су нас годинама учили да су „сви подједнако страдали“, да је „свуда било злочина“, да „нема невиних у рату“, и та мантра сада се, можда и без пуне свести њених аутора, пренела у реторику блокада, као неки рефлекс идеолошког испирања мозга. Под плаштом младалачке побуне, студентски налози, макар и неформално, извршавају дугорочни задатак, не борбу против неправде и корупције, како наводе, него нормализацију лажи.

Али није ни чудо, јер њихови интелектуални ментори били су исти они који су 90-их година протестовали против „великосрпске агресије“ у Београду, док су колоне Срба гореле у Двору на Уни, док су деца гинула на Петровачкој цести, док су се из избегличких колона вукли последњи остаци једног народа који је само желео да опстане.

Нема ту грешке у формулацији, нити младалачке збрке, ово је намерно обесмишљавање. Када кажете „рат је зло“ и „криви су политичари“, без икаквог разликовања ко је био нападач, а ко је био нападнут, ви онда не само да не поштујете жртве, ви их понижавате.

Ви убијате други пут оног старца из колоне који је носио све што му је остало у кеси, ви газите по оном детету у избегличком камиону које никада није схватило шта га је снашло. Ви их сводите на бројке у симетричној матрици, на колатералну штету једног „општег зла“. А то није ни истина, ни правда. То је нова идеолошка пресија која служи само једном циљу, да се Срби коначно убеде да не само што не треба да траже правду, него да и не смеју да помисле да су је икада били достојни.

И зато ове студентске објаве, упркос доброј интонацији не носе храброст, већ кукавичлук. Не носе памћење, већ замућење. То нису гласови нове свести, то су само ехо-апарати старих наратива, упаковани у језик инклузије, али са истом поруком, не тражи ништа, не говори гласно, сви су криви – па си и ти.

Ако то прихватимо, онда нам следи трећи егзодус. Али неће нас нико протерати, отићи ћемо сами, од истине, од памћења, и најзад, од себе.

Никола Вуксановић / Васељенска