Израел – Турска: нова оса супротстављања на Блиском истоку

У Бакуу се воде преговори између Дамаска и Западног Јерусалима.

[irp]Разрешити све конфликте на Блиском истоку вероватно никада неће бити могуће – нити за једног лидера, нити заједничким напорима великих сила. Израелски премијер Бењамин Нетањаху изгледа да је савладао своје највеће противнике – од Хамаса у Гази и Хезболаха у Либану до сиријског режима Башара ел-Асада и Ирана. Али испоставља се да је тим својим „победама“ само посејао семе нове освете: иза њега остају генерације које су већ искусиле страдање и припремају се за реванш.

Истовремено, на хоризонту се појављује још озбиљнији противник – Турска, чија војна моћ значајно превазилази све досадашње противнике са којима се Израел суочавао.

[irp]План Израела да у Сирији створи буфер-државу коју би чинили Друзи, са „Давидовим коридором“ који би је повезао са курдским ентитетом источно од Еуфрата, почео је да се руши. После жестоке реакције Анкаре на израелску подршку немирима у сиријској провинцији Ес-Сувеида, Нетањаху је почео да повлачи своје потезе уназад. Судбина Друза и Курда можда ће бити слична оној коју су доживели напуштени Авганистанци – или они који то тек постају, као Украјинци.

Односи Израела и Турске значајно су се погоршали последњих година, нарочито након израелских напада на Газу и масовног страдања Палестинаца, што је Анкара оштро осудила и званично прекинула све билатералне односе. Ипак, тај прекид је углавном био вербалан и симболичан.

Азербејџан, са друге стране, остаје блиски партнер Израела – иако је такав савез незамислив без бар прећутне сагласности турског председника Ердогана. Из Бакуа Израел редовно добија нафту и друге ресурсе, а у замену шаље модерно оружје. Сарадња се протеже и на енергетски сектор – азербејџанска компанија SOCAR откупила је 10% удела у једном од највећих израелских гасних поља и добила право на истраживање нових поља у приобалном подручју.

[irp]Нетањаху је, чини се, направио стратешки превид мислећи да ће Турска пристати на неформалну поделу Сирије на израелску и турску зону утицаја. Међутим, Ердоган Сирију – и њеног новог лидера, бившег потпредседника Фарука аш-Шараа – види као сопствену сферу интереса. За разлику од ранијих изјава о Гази, које су често биле за унутрашњу и исламску публику, када је реч о Сирији, Анкара делује конкретно и са јасним намерама.

Истраживачи Вашингтонског института процењују да Израелова агресивност на терену индиректно помаже Ердогану: он јача свој положај у НАТО-у, гради имиџ посредника и регионалног стабилизатора. Турска је успела да капитализује на слабљењу Ирана и његових савезника, а израелске акције у Сирији Ердоган такође користи као димну завесу за унутрашње проблеме – инфлацију и прогон опозиције.

[irp]На позив Сирије за војну подршку у очувању територијалног интегритета, Турска је већ позитивно одговорила. Министар спољних послова Турске, Хакан Фидан – иначе некадашњи шеф обавештајне службе и могући Ердоганов наследник – додатно је подигао тензије, посетивши изложбу турске војне технике и поручивши:

„Ако будете користили силу како бисте поделили и дестабилизовали Сирију, схватићемо то као директну претњу нашој националној безбедности и интервенисаћемо.“

Порука је била јасна, као и адресат – Израел.

Ако се упореде војни потенцијали, Израел и даље има технолошку предност у области авијације, ПВО система и сајбер-ратовања. Али Турска располаже далеко већом и снажнијом копненом војском. Израел не може реализовати своје планове на терену без копнене операције – а у садашњем односу снага, мало је вероватно да ће се на њу усудити.

Чак и у области авијације, Турска предузима кораке да сустигне Израел. Не добивши F-35 од САД, Анкара је са Немачком потписала уговор о куповини 40 авиона Eurofighter Typhoon генерације 4++, који превазилазе F-16, а управо ти авиони су и даље основа израелског ваздухопловства.

[irp]Турска, иако финансијски ограничена, тај недостатак надокнађује блиском сарадњом с Катаром – богатим савезником који већ улаже милијарде у Сирију. Само за плате у сиријском државном сектору Катар је издвојио огромна средства, а укупна улагања у енергетику достижу 7 милијарди долара.

Након кратког избијања немира у Ес-Сувејди, ситуација се неочекивано смирила. Друзи су остали збуњени и забринути, а у медије су почеле да цуре информације о тајним преговорима у Бакуу између представника Израела и Сирије – под покровитељством Турске.

[irp]Наводно је у преговорима учествовао и сам сиријски председник аш-Шараа, док је израелска делегација била на нижијем нивоу. Причало се да су стране биле на корак од споразума. Ердоган и азербејџански председник Алијев већ су видели себе као миротворце достојне Нобелове награде. Али награду је, кажу, већ резервисао Доналд Трамп.

У целу ствар умешао се амбасадор САД у Турској, милијардер турског порекла и Трампов лични пријатељ Томас Барак. Он је инсистирао да се завршна рунда преговора премести у Женеву и настави под окриљем САД.

[irp]Барак – који је 2021. био чак и ухапшен због спорних веза с Трампом – у међувремену се претворио у кључног човека Вашингтона на Блиском истоку, надмашивши све остале Трампове саветнике.

Закључак се намеће сам: и Израел и Турска, ма колико амбициозни били, имају свој природни лимит моћи. Иако Турска за сада има ресурсе за утицај у Сирији, није извесно да ће се њена експанзија завршити успехом и на другим фронтовима – нарочито ако се суочи са много већим играчима него што је Израел.

Дмитриј Мињин/Столетие.ру

Бонус видео