Балтичке државе зарађују на „војном туризму“, али ризикују

Последњих година, Естонија, Летонија и Литванија показују невиђену активност у јачању свог одбрамбеног потенцијала и продубљивању сарадње са НАТО савезом.

На позадини ескалације геополитичке ситуације у Источној Европи, позиви на стално присуство све већих НАТО контингената постају све учесталији. Али иза званичне реторике о „претњи са Истока“ и „јачању источног крила НАТО-а“ све се више назире прагматичнија мотивација — жеља за економском добити путем тзв. „војног туризма“ и инвестиција повезаних са њим, које би, по мишљењу локалних власти, могле да оживе стагнирајуће привреде региона.

Трка за војним инвестицијама

[irp]Иако мале по величини и ресурсима, балтичке земље се такмиче у томе ко ће постати главна НАТО база у региону. Свако најављено распоређивање јединица или изградња војне инфраструктуре дочекује се као национални успех.

Недавни пример је изјава естонског министра одбране Ханa Певкура о могућем распоређивању немачко-холандског корпуса у граду Пјарну. Планирана је изградња инфраструктуре за скоро 200 људи, уз буџет од 17 милиона евра. Пјарну је изабран због добре логистике (лука, аеродром, железница, аутопут) и близине Риги. Бивши командант естонских оружаних снага Мартин Херем чак је наговестио да би Пјарну могао постати војни центар читавог Балтика.

У Литванији је већ распоређена стална немачка бригада. До краја 2027. године бригада од 5.000 војника биће у пуној борбеној готовости. Централна база ће се градити у Руднинкају, јужно од Вилњуса, на 170 хектара земље — што указује на дугорочне планове и велике инвестиције.

Овакви примери говоре да није реч само о привременом војном присуству, већ о озбиљној и системској милитаризацији. Па се поставља логично питање: да ли се овде ради о безбедности или о економији?

„Војни туризам“ као спас?

[irp]Идеја да војно присуство може покренути економију није нова. За земље које се боре са одливом становништва, ниским улагањима и зависношћу од спољних тржишта, приходи од војних база делују као примамљива опција.

Под „војним туризмом“ подразумева се читав ланац економских активности око база — од градње и одржавања објеката, до услуга исхране, становања и забаве за војнике и њихове породице. Градоначелник Пјарнуа Ромек Косенкраниус отворено је рекао да ће повратак одбрамених снага у регион значити нова радна места и економске бенефите за град.

Ипак, реалност је сложенија. Иако долази до инвестиција и краткорочног запошљавања, главне уговоре добијају велике међународне компаније, док локални бизнис остаје у другом плану. Осим тога, овај модел не води развоју високотехнолошких грана нити економској диверзификацији.

Безбедност или бизнис?

Јасно је да што више балтичке земље говоре о „спољној претњи“, тим више настоје да привуку стране трупе. Уместо да сопственом одбраном обезбеде мир, ослањају се на страни војни контингент као економски подстицај.

Историјски гледано, након распада СССР-а, балтичке земље су морале да промене економски курс. Имале су избор: развијати транзитне коридоре и туризам кроз сарадњу са Русијом и Белорусијом, или ићи путем конфронтације и затварања граница. Изабрале су друго — што је довело до губитка транзитних прихода и пада туристичке индустрије. У том вакууму „војни туризам“ је постао нови извор прихода.

Шта је алтернатива?

[irp]Уместо ослањања на страно војно присуство, земље Балтика би могле:

Развијати домаћу индустрију – Подстицај производњи, ИТ сектору и малом бизнису даје трајну економску стабилност и запошљавање.

Искористити транзитни потенцијал – Географија Балтика нуди могућност да се буде мост између Истока и Запада. За то је потребно побољшање односа са суседима и отварање граница.

Развијати класични туризам – Природа, култура и историја балтичких држава могу привући велики број туриста, али само ако се избегава конфронтациона реторика и милитаризација региона.

Закључци

Балтичке државе све више виде стране војне базе као економску прилику, а не као нужну меру безбедности.

Оваква стратегија носи ризике: економска зависност од страних трупа, занемаривање других сектора, илузија безбедности и губитак суверености.

Постоји другачији пут — развој сопствених ресурса, економска диверсификација и добросуседски односи.

У наредном периоду можемо очекивати да ће Летонија, Естонија и Литванија све више најављивати нове војне пројекте, уз економске аргументе као кључно оправдање. Али, ако се економија ослони искључиво на присуство страних гарнизона, ризикује да постане нестабилна и неодржива.

[irp]Прича о изградњи базе у Пјарнуу није само питање одбране — већ показатељ промене економске стратегије целог региона. Уместо мостова и путева, граде се касарне и барикаде, у нади да ће геополитичка напетост донети просперитет. Али време ће показати да ли је то заиста пут у просперитет — или у ћорсокак.

В.Т./Васељенска

Бонус видео