ИСПОВЕСТ ИТАЛИЈАНСКОГ ГЕНЕРАЛА О ПРЕБИЛОВЦИМА: Усташе клале децу и солиле им ране – злочин који превазилази свако лудило!
За истину или у самоуништење
Председницима Скупштине, Републике и Владе
Министрима Спољних послова, Правде и Информисања
Свима у Београду
Господо,
Јутрос је на порталу ИН4С објављен текст под насловом “Исповест италијанског генерала о масакру у Пребиловцима: Злочин је неумесна и наивна реч” (https://www.in4s.net/ispovest-italijanskog-generala-о-masakru-u-prebilovcima/), којим италијански генерал Алесандро Лузано, у писму Бениту Мусолинију, своме фашистичком шефу, извештава о некажњеним хрватским геноцидним злочинима над србским народом, током Другога светског рата.
Текст није неко велико “откриће” јер је више пута објављиван, али се свим властима у србском народу увек чинио непријатељским броЗЛОвском “братству и јединству наших народа и народности” – националне мањине и етничке групе да не помињемо…
Да не бисте трошили време трагајући за наведеним порталом, у наставку ћу речени текст дати без оних уобичајено пратећих уводних напомена – уз предлог да са његовом садржином упознате владе свих држава са којима Србија одржава дипломатске односе, као и Европску унију и Савет безбедности Уједињених нација.
Све то, наравно, у уверењу да вас биолошки опстанак србског народа више занима од евробовских интеграција усмерених једино и искључиво на остварење више од дванаест векова старих ватиканских планова – укључујући и марксистичку “мисао” о потапању Србије на морско дно, не би ли Европа постала срећна, као и американску, Вилсонову подвалу о уништењу православног руског и србског света кроз “самоопредељење до отцепљења” – којим би Срби, творци људске цивилизације, били коначно и неопозиво “укинути”.
Евцо, дакле, “исповести” неутралног сведока:
“Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове!
Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо.
Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!
И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога!
Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца.
Једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!”
Господо Председници и Министри,
Ја написах а ваше је да ли ћете прочитати или ћете писмо “унапредити” у брисогуз – као што то, по многогодишњем искуству овог потписника, чините са порукама које добијате од званично обезвређених “радних људи и грађана”.
Илија Петровић / Васељенска
