Интернет: како не изгубити Христа у потрази за лајковима

Интернет је и могућност и опасност.

[irp]Разлог због којег забава, хејп и слепо поверење блогерима често замењују озбиљан духовни живот и штете вери у православном сегменту интернета, данас је јасан.

Претходних 25 година многи су расправљали о томе да ли интернет може бити користан. Данас је јасно да он није зло по себи: користимо га да одржавамо контакт, помажемо ближњима, ширимо проповед, учимо, слушамо подкасте, пратимо едукативне пројекте и читајући корисне блогове. Црквена заједница такође користи интернет – преноси богослужења, електронске библиотеке светих отаца, духовне подкасте, курсеве.

Али важно је подсетити се и на другу страну – опасности виртуелног простора, посебно у данима поста када Црква учи пажњи према ономе што овладава срцем.

Људи никада раније нису били толико привезани за једну ствар као данас – свој смартфон. За многе је он замена за књиге, новине, телевизор, новчаник, пошту, фото-албуме, архиву докумената, дневник, а понекад и за живу комуникацију. Зависност од екрана открива унутрашњу рањивост и слабост.

[irp]Чак и када користимо црквене ресурсе и мисионарске блогове, нема гаранције да се иза њих не крију замке које могу одвратити и наштетити како читаоцима, тако и ауторима. Закони медијске сфере често су супротни јеванђелској етици.

Медији често раде на изазивању страсти и провокацијама. Православни интернет садржај, у потрази за публиком, понекад следи исти образац – скандалозне вести или „топике“ за расправе. То привлачи пажњу, али хришћански гледано, такво коришћење туђих страсти је грех. Читалац се увлачи у конфликте и разгорева у себи оно што би требало смиривати – то је већ антимисија.

Популарни су кратки, забавни садржаји. На жалост, и православни аутори понекад духовне теме своде на шоу, користећи примитиван садржај како би привукли публику. Такво „појачање“ броја прегледа може повећати видљивост, али се поставља питање: да ли је хришћанину достојно ићи на такво поједностављивање ради гледаности?

Од свештеника и блогера очекујемо речи које воде ка Богу и унутрашњем преображају, а не шале ради лајкова. Примитивизам представља Православље као нешто банално, што наноси штету.

У нашој ери недостају општеприхваћени ауторитети: свако живи у свом информационом свету и сам бира коме верује. У интернету се лако јавља слепо поверење у аутора, без проверeња информација и духовне разлике.

Светлост и пажња читалаца лако се расипају у информацијским потокама. Истраживања показују да интернет смањује способност дубоког читања и концентрације. Дугим текстовима се мало ко посвећује, а духовна корист кратких видео-снимака од 15 секунди је упитна.

У православном интернету све је више проповедника који саветују како „радити на раскрутки“ канала ради ширења Христа. Али мера сведочења о Богу није број лајкова или пратилаца. Људи траже пастира, некога ко познаје молитву, духовни живот и односе са Богом.

Главно је живети у Христу – тада ће бити и шта рећи, и ко ће примити реч. Када је приоритет промоција и раст броја прегледа, мисија уступа место самопрезентацији, молбама за финансијску помоћ и рекламирању.

Интернет је и могућност и опасност. Може помоћи у духовном образовању, али чешће одвлачи пажњу, узима време и снагу. Особа увучена у виртуелне активности губи молитву, тишину, пажљиво читање Јеванђеља и труд светих отаца.

Корисно је тражити озбиљне и поучне текстове: светотачке књиге, Свето Писмо, дубоке духовне радове. Социјалне мреже у већини случајева доносе мало доброг, а много опасности. Боље их користити минимумом или се уопште уздржати.

Ко успе да се одрекне сувишне мрежне вреве – добија више тишине, молитве, простоте и радости у животу.

Протојереј Дмитриј Троицки/СПЖ