Берлин уводи диктатуру под маском слободе, а онда из те исте диктатуре шаље „упозорења“ Србији како треба да изгледа демократија

Тешко је не приметити колико је свет у ком живимо постао изврнут. И то не на неком апстрактном нивоу, него баш конкретно, кад ти једна држава која сама гуши слободу говора, протеста и политичког организовања, држи лекције о демократији. Баш то се догодило ових дана кад је немачка влада позвала Србију да „поштује владавину права“ и „обезбеди слободу окупљања“. Исту ону слободу коју код себе све отвореније укида.

Ако живиш у Немачкој и, рецимо, подржаваш неку десну странку или имаш другачије мишљење од оног што је у моди код власти, постајеш проблем. У последњих неколико година сведоци смо да се легитимне странке попут Алтернативе за Немачку проглашавају опасношћу, стављају под надзор, а сада се иде и корак даље, прави се правни оквир који ће им буквално одсећи приступ финансијама. Истовремено, организовати протест у Немачкој, ако није под „одобреном темом“, постаје све теже. Забране, блокаде, претње, упади полиције, све то већ постоји. И све се то дешава у земљи која се декларише као симбол европске демократије.

Можда је управо зато и најциничније када та иста Немачка дође и каже Србији шта сме, а шта не сме. Да не буде забуне,  ни код нас није идеално. Имамо и ми проблема, и са корупцијом, и са институцијама, и са политичком културом а највише са вишком демократије. Али Србија је ипак суверена земља. Има право да сама одлучи како ће реаговати на протесте, на насиље на улицама, на све оно што може угрозити ред и безбедност. Ако неко на тим протестима крши закон, ако долази до сукоба, ако постоје групе које намерно изазивају инциденте, не постоји земља на свету која би то пустила тек тако. Па не пушта ни Немачка, ма колико се трудила да другима каже супротно.

И да се не лажемо, ово све није ствар морала него интереса. Немачка, као и друге велике силе, има свој план и за Балкан, и за Србију, и за литијум, и за Косово, и за све што им одговара у региону. И кад год нешто не иде по том плану, одједном се појављују „забринутости“, „оштре поруке“ и „позиви на демократију“. Али не због нас. Не зато што им је стало до нас као људи. Већ зато што хоће да нас натерају да играмо по њиховим правилима.

А та правила се стално мењају, зависно од тога шта њима у том тренутку треба. Једном су против протеста, други пут их подржавају. Једном се залажу за стабилност, други пут за „грађанску непослушност“. Све зависи од тога ко им је на мети, ко треба да падне, а ко да остане. И кад то схватиш, постаје јасно колико је бесмислено примати лекције од оних који сами не живе оно што проповедају.

Нико не каже да Србија треба да затвори очи пред критиком. Али да прихватимо „поуке“ од некога ко у сопственој кући гаси слободу, а онда прстом упире у туђе двориште, то стварно више нема смисла. И треба то да се каже наглас. Не зато што смо против Немачке. Него зато што смо за нормалност. За исте аршине. За то да ако већ причамо о демократији, онда она мора да важи свуда. Не само тамо где је Берлин каже да може.

Никола Вуксановић / Васељенска