Звиждуци Додику у тренутку највећег напада на Српску показују колико смо као народ изгубили компас!

Звиждање Милораду Додику у Арени, у тренутку када се он налази под најжешћим ударом западних центара моћи, окупационих структура и њихових регионалних испостава, није само слика нашег политичког лутања, то је показатељ дубоке националне незрелости и унутрашње расуле.

Док се против Републике Српске води вишеструка офанзива, правна, медијска, дипломатска и економска – ми, уместо да макар инстинктивно станемо уз човека који представља њен политички бедем, реагујемо као размажена публика на фудбалској утакмици. Пљескај, звижди, мењај канал – јер шта нас брига шта следи после.

Постаје све извесније да ће одрицање од Додика бити сервирано као „патриотски“ потез, као храбра и одговорна дистанца од једног корумпираног балканског политичара. Јавност ће, по устаљеном рецепту, бити припремљена преко наводно патриотских гласова, новинара, аналитичара, твитераша, псеудоинтелектуалаца, који ће нам објаснити да је Додик потрошен, компромитован, користан само непријатељима Србије и да је за добробит нације најбоље да га пусти низ воду. И то ће бити представљено као део неке веће, наравно „дубоко државничке“ стратегије, као што је својевремено било и изручење Слободана Милошевића, које су исти ти људи прогласили нужним и корисним за нашу европску будућност.

Сведочимо томе да је велик део овог народа уместо да од политике тражи одговоре – остао заробљен у најпримитивнијем облику масовне психозе. Као да смо колективно оболели од потребе да све посматрамо кроз једноставну шему: ко је издао, ко је украо, ко је тајно с Вучићем. Разумевање за ширу слику не постоји. Политички инстинкт, који је некад постојао чак и код најобичнијих људи, сада је потпуно нестао. Уместо њега, имамо само потребу за испушним вентилом. Данас је то Додик, сутра ће бити неко други. Битно је да се неко пумпа, да се виче, да се пљује, па макар и по сопственој кући.

Не знам више да ли интелигенција више недостаје онима који се декларишу као националисти, а које „грађанистички“ дискурс већ деценијама вуче за нос, или нама који се сваке године чудимо како то грађанисти успевају. Можда је време да прихватимо једну непријатну, али неопходну истину: велики део српских националиста у суштини никада није био ништа више него десно крило грађанизма. Играју у истом систему, прихватају исте оквире, само им је реторика другачија. Њихов патриотизам је увек подређен спољној мери прихватљивости – да не таласају превише, да не кваре имиџ, да остану у домену контролисаног отпора.

Тако смо дошли и до „национализма“ који кокетира с НАТО вредностима, до либералног четништва, до идеологије која се представља као отпор, а суштински је покорна западним стандардима и очекивањима. То је Ломпаров модел: елитни национализам по мери Брисела. А кад дође тренутак да се неко заиста супротстави, као што то Додик ради, тај мора да падне, уз одобравање и левих и десних, јер у кључним моментима сви они раде за исту ствар. Само с различитих позиција и с различитим речником.