Белорусија и Србија

Григорије Цамблак је вољом великог кнеза Витовта 1414. године постављен за митрополита кијевског и литванског у Вилни и са резиденцијом у Новгратку, а дошао је из манастира Дечана. Велики је био утицај и митрополита Кипријана. Беседе његове и похвале Г. Цамблака су преписиване широм манастира Белорусије, као и дела хагиографа Пахомија Логотета. Наслеђе Светосавља запљускује Белорусију, а преводи на старобелоруски језик Александриде, Повести о Тристану и Повести о Бови, сачињени су ,,из србских књига’’.

„И беше Јурга Скорина Полоцки у Великој Сучави и Земљи Молдавској јер га је из Прага позвала добра царица Јелена Србска, вољена жена великог владара и господара Петра Стефановича. А она се зарекла да ће штампати лепе и живе описе својих великих предака: Јована (Ивана) Бранковића, великог владара и господара србског, његових великих родитеља – Стефана Бранковића, великог владара и господара србског, и његову свету жену, велику владарку Ангелину Србску, и цео њен владарски род (Бранковића), које су понизили, оклеветали и окривили проклети и бесни Турци.’’ Превод је Ивана Чароте, а текст говори о везама са почетка 16. века између белоруског штампара и преводиоца Георгија Скарине и молдавске владарке Јелене Бранковић Рареш, која је наручила од Скарине разобличавање клевете о њезином племенитом роду. Предивна веза Беле Русије и Беле Сербије (Бесарабије).

Кћерка српског војводе Стефана Јакшића – Ана, била је удата за кнеза Василија Љвовича Глинског, чији су се поседи налазили у Белорусији. Њихова кћерка Јелена удала се 1526. године за московског кнеза Василија III Ивановича, који је овом земљом владао од 1505. до 1533. године. Њихов син Иван IV Васиљевич Грозни владао је Русијом најпре као велики кнез (1533-1547), потом као цар (1547-1584). Кнежеви Глински, Михаило и Василије, су крајем 15. и почетком 16. века владали подручјем Полесја и Берестја у Белорусији и северним делом данашње Украјине. Седиште кнежевине, која је признавала врховну власт литванског великог војводе Сигисмунда, налазило се у Турову на реци Припјату, у Белорусији. Почетком 16. века Михаило и Василије Глински припремали су се на обрачун са литванским великим кнезом, са намером да се издвоје из састава Литваније. Савезника у тим настојањима видели су у великом московском кнезу Василију III, који је на престолу „господара све Русије“ наследио оца Ивана III. Заједничка акција против Литваније била је у складу са крајњим циљем да Русија постане наследником Ромеје.

Као противмеру, литвански кнез је склопио савез са кримским и казањским каном. Војне снаге руског великог кнеза Василија III и Глинског напале су 1507. године Литванију, кренувши према главном граду Вилну. Пошто је напад одбијен, Глински су 1508. године морали да избегну у Москву. Овде су добили поседе и виши положај међу руским бојарима. Василије је умро 1515. године. Михаило је после смрти Василија III 1533. године покушао да се домогне руског престола, у чему је био осујећен. Пошто је бачен у тамницу, умро је 1534. године. Пошто је Василије III умро 1533. године, према његовој опоруци, у име малолетног сина Ивана владала је мајка Јелена до своје смрти 1538. године. Бригу о унуку и старање о управљању државом преузела је његова бака кнегиња Ана Јакшић Глинска до своје смрти 1547. године. Исте, 1547. године Иван IV Грозни крунисан је за цара целе Русије којом је владао до 1584. године.

Пољски удар на идентитет Белоруса
У 16. веку, Ливонски рат, који је знаменити руски цар србске лозе Иван IV Грозни 1563. године отпочео против Литваније, покренуо је белоруски народ у борбу против туђинског ига. Део Белорусије ослободио је и припојио Руском царству Иван Васиљевич IV Грозни. Међутим, већи део Белорусије у 16. веку се нашао у саставу Пољске, папине крсташке државе која је неумољиво намеравала да покатоличи белоруско православно становништво. Белоруски народ водио је дугу борбу против владавине пољске шљахте. Дизао је више буна, да би 1590. године дигао устанак у областима Могиљева и Бихова. После више година устанак је био угушен. Долази до злогласне Брестске Уније из 1596. године када се Белорусима намеће гркокатоличанство.

Ова унија настаје по моделу Лублинске Уније из 1569. године, наметнуте уједињењем Пољске и Литве, а хронике бележе да је потписивању Брестске уније присуствовао србски митрополит Кирило. Осим Брестовске и Лублинске, треба споменути и Кревску, Городељску и Мељникску унију. Са овим унијама ,,дошао је у ове крајеве религиозни фанатизам, насилно наметање вере, уништење православних књига’’. Унија доводи до уништења државне самосталности и до културне асимилације и пољачења белоруског народа (Томаш Гриб, Владимир Грибини). И. Гаховић је лепо описао метод римског прозелитизма преко лозинке ,,националне вере’’ као мамца за лаковерне Белорусе млађег покољења. Велики устанички талас захватио је Белорусију у времену од 1602. до 1603. године и устанком су биле обухваћене области Орша, Мстислава, Кричева, Могиљева и Гомеља.

Ђорђе Крижанић (1618-1683), у Русији познат као Јурко Крижанић Србљанин који је деловао и у Белорусији, био је први носилац идеје свесловенства као језичке и етничке целине и црквене уније свесловенских племена под православном Русијом, као и њиховог духовног и културног јединства. Средиште свога деловања усмерио је на Русију, коју је сматрао једином словенском државом која је успела да очува своју слободу и да има владара словенског порекла. Краћи период боравио је у Смоленску, као римски мисионар, са задатком да делује међу православнима у западној Русији и Белорусији. Кратко време, 1647. године, провео је у Москви, да би се поново вратио међу Белорусе. Касније је отказао послушност Риму и отишао у Москву.

Читава Белорусија била је захваћена устаничким пламеном 1648. године. Ослободилачка борба белоруског народа против пољске владавине трајала је читаву деценију и учврстила уверење народа да се може спасити ропства. Нова прилика за ослобођење од пољске власти указала се у време Северног рата (1701-1721), када су међусобно ратовале Русија и Шведска. Велику помоћ руској војсци пружили су белоруски устаници, а 1708. године Швеђани су Минск до темеља разорили.

Генерал Симеон Зорић (1743-1799), власник великих земљишних комплекса са десетинама хиљада „мужика“, са седиштем у Шклову, на Дњепру, у Могиљевској губернији, окупљао је многе знамените Србе. Зато је међу Србима био цењен као мецена и „добродјетељ“, „славни и племенити“ покровитељ културних прегалаца попут Доситеја Обрадовића и Г. Зелића. Најзначајније дело које је створио генерал Симеон Зорић представљала је Шкловска племићка школа, коју је отворио 1778. године. За школу је подигао посебну зграду, са болницом и отвореним мањежом за учење у јахању, ангажовао надзорнике и наставнике, основао библиотеку, физички кабинет, зоолошки музеј и галерију слика. У Шклову је боравио и архимандрит Герасим Зелић (1752-1838), родом из Жегара у Далмацији. Рано се замонашио у манастиру Крупи, да би се 1782. упутио у свет, на Крф, где је учио да живопише иконе.

Потом се упутио у Миргород у Нову Сербију, где је нашао многе Србе који су се онамо доселили пре три деценије. Обревши се на подручју Белорусије, стигао је у град Бјелинич, недалеко од Могиљева и Шклова. Успео је да допре до мецене Зорића и, пошто је Зорићу поверио рођака и добио 15 холандеза у злату, Зелић се вратио у Пољску. До краја живота, као епископски викар, бранио је православље у Далмацији и Боки Которској. Нешто после Зелића, код генерала Зорића у Шклову је боравио Сава Текелија (1761-1842), највећи добротвор у историји српске културе, први доктор правних наука у Срба, припадник аристократске арадске породице, доживотни председник Матице Српске и синовац руског генерала Петра Текелије. Србски Златоуст, архим. Јован Рајић боравио је у Белорусији и био ученик Михаила Козачинског, ректор школе у Сремским Карловцима. Руски генерал српског порекла Симеон Пишчевић (1731-1797) дошао је у Русију приликом сеобе Срба, на подручје Славјаносербије, 1753. године, као аустријски граничарски капетан.

У служби Руског двора, остварио је блиставу војничку и дипломатску каријеру. Остао је познат у књижевности и историографији по „Историји Срба“ и „Мемоарима“. У трећем делу „Мемоара“ Пишчевић помиње Белорусију. Говори најпре о Гродном, кроз који је 1767. пролазио у току рата са Пољском. За Гродно каже да се налази „на малој узвисини, поред саме реке. Град је велик и народа је у њему много“. Описујући путовање према југу Белорусије каже: „После Гродна пут је био више шумовит, мочваран и врло рђав. Тешке и гломазне каруце нису могле ићи споредним сеоским путевима, и зато сам био приморан да се држим друма. Уз пут сам наилазио на варошице, али сам увек пролазио кроз њих и задржавао се на ноћишту редовно у селима’’. Године 1777. стигла су нова признања из Царског двора. Царица Катарина II доделила му је чин генерал-мајора. Сем тога, вели Пишчевић, „удостојио сам се да добијем села као награду за свој рад, а личним потписом њеног императорског величанства“. Том приликом добио је посед од хиљаду душа у Могиљевској губернији. Теодор Јанковић Миријевски (1741-1814), први реформатор српског и влашког школства у Хабзбуршком царству, извео је сличан подухват и у Русији, када је на позив царице Катарине II 1782. године дошао у Петроград. Непосредно пошто је дошао у Русију, Миријевски је од царице добио наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији, у Белорусији.

Нови удари Пољака, па Наполеона…
После више ратова у периоду од 1772. до 1795. године између Русије и Пољске, Белорусија је коначно постала део Руског царства. Минск се у саставу Русије нашао после друге поделе Пољске, 1793. године, да би већ 1796. постао средиштем губерније. Пошто је још Катарина II намеравала да оформи Велику Дакију, а да остале србске земље преда Аустрији, митрополит Стратимировић 1804. Године захтева у протесном меморандуму од цара Александра I да не дозволи да Срби потпадну под власт Аустрије, измедју осталог и зато што би она увођењем уније уништила православље код Срба, па и сам народ. Писао је још митр. Стратимировић како све долази од римокатоличке акције и језуита, услед чега Пољаци не могу бити савезници Русије. Руски протојереј А. А. Самборски је направио цензурисани извод из митрополитовог писма (у делу о језуитима и Пољацима), па је писмо послао Адаму Чарториском и цару. Према Нилу Попову, Чарториски је задржао писмо и оно није ни стигло у царске руке.

Затишје не траје дуго, јер је Белорусија већ 1812. године поново постала поприште ратних сукоба, када је на Русију кренула војска Наполеона Бонапарте. Продор Француза изазвао је жесток отпор Белоруса, отпор који је много допринео слому Наполеона. Међутим, сам град Минск је доживео варварско разарање баш 1812. године у време Наполеоновог похода на Русију. У Србији долази до слома Првог србског устанка.

година је од посебног значаја за православни идентитет белоруског народа, када кротки унијатски владика Јосиф Семашко успева да врати у православље милион и по верних, без већих потреса иако су му биле упућиване озбиљне претње смрћу од попољачених гркоунијата и римских фанатика. Митр. Семашку су засметале гордост и својевоља папске вере, које су изазивале огорченост према ближњима, окретале брата против брата, те католицизам није доносио друштвени мир и слогу (прот. Александр Романчук). У исто време, Адам Чарториски ведри и облачи политичком сценом Србије, највише преко својих пољских агената и ,,усатвобранитеља’’-масона Томе Вучића и Аврама Петронијевића. Долази до провале секуларног модернизма и снажног отклона према Русији као ,,источном варварству’’.
Прота Јован Пичета (1844-1920) је такође значајна личност Белорусије, као професор црквене историје и ректор, прво Полтавске, а затим Витебске духовне богословије, добио је и племићку титулу. Био је отац историчара и слависте Владимира Пичете (1878-1947), академика и првог ректора Белоруског државног универзитета. Ту су и велики белоруски научници Александар Погодин и Александар Соловјов, значајни код Срба.

Током Великог рата, знатни број аустријских Срба који су се нашли на Источном фронту предавао се Русима, захтевајући да се укључе у редове добровољаца који су се припремали да оду у Србију и боре се у саставу српске војске за национално ослобођење. Највећи део добровољаца окупљао се у Украјини, у Одеси. У Белорусији се налазило неколико пунктова – у Минску, Гомељу, Бобрујску и другим местима. По избијању Октобарске социјалистичке револуције у редовима Црвене армије борили су се и српски добровољци. Они су се борили најпре у саставу српских совјетских јединица, које су у каснијој фази добиле назив југословенске. Један од њих био је Данило Срдић, рођен у српској породици 1896, у Врховинама. Рано је са родитељима прешао у Београд, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Школовање није могао да настави због сиромашног стања родитеља, па се запослио најпре као физички радник, а потом као канцеларијски службеник. У својој биографији написаној у Совјетском Савезу навео је да је као шеснаестогодишњи младић, одушевљен ратним подвизима Србије у Првом балканском рату, 1912. године кренуо за Русију, желећи да ступи у Војну школу. То му је марта 1914. године и успело када је ступио у Војну школу у белоруском граду Гродну. Из Војне школе је изашао са чином вишег подофицира, када је почео војну каријеру у гарнизону у Гродном, у саставу коњичког пука. одатле је по избијању Првог светског рата отишао у Одесу и укључио се у састав Прве српске добровољачке дивизије.

У њеном саставу се борио у Добруџи против војске Централних сила. За ратне заслуге добио је Орден витеза Георгијевског реда. У периоду после Грађанског рата Данило Срдић је остао у редовима Црвене армије. Године 1930. по други пут добио је Орден црвене заставе као командант 12. коњичке дивизије. Потом је студирао на Војној академији „Фрунзе“. Службовао је после студија у Витебску, Краснодару, Новгороду, да би 1936. године дошао у Минск. Овде је као генерал-пуковник постао командант Трећег коњичког корпуса и начелник гарнизона у главном граду Белорусије. Био је један од шеснаест команданата корпуса у СССР-у. Исте године постао је члан Централног комитета КП Белорусије. У времену припрема Немачке за освајачке походе, генерал-пуковник Срдић се нашао на истуреном положају Совјетског Савеза на месту могуће агресије у Белорусији. У том смислу, под руководством маршала Михаила Николајевича Тухачевског, начелника Генералштаба СССР-а, припремио је војну вежбу о могућем нападу хитлеровских снага на Совјетски Савез на подручју Белорусије. Тада су Тухачевски и Срдић изнели процену да ће непријатељ на овом сектору извести изненадни напад у јачини 200 дивизија. Предлог није прихваћен, јер се сматрало да на овом сектору може да се у пробоју нађе 130 дивизија, а да је изненадни напад искључен. Догађаји после пет година дали су за право Тухачевском и Срдићу. Тада њих двојица већ нису били међу живима. Постали су жртве Стаљинових чистки у војном руководству Црвене армије.

октобра 1917. године био је у Минску формиран Савет радничких и војничких депутата, који је преузео власт у главном граду Белорусије. Контрареволуционарне снаге су формирале Комитет за спас домовине. Био је то почетак грађанског рата. Децембра 1917. године контрареволуционарне снаге су узеле власт у Белорусији. Убрзо су немачке, интервенционистичке снаге заузеле већи део Белорусије. Ван окупационе зоне остале су Могиљевска и Витбеска губернија. Јединице Црвене армије су потиснуле немачке освајаче, када је ослобођен и Минск. У Белорусији је јануара 1919. године успостављена совјетска власт. Фебруара 1919. конституисана је Белоруска Совјетска Социјалистичка Република. Године 1922. у СССР су се ујединиле Русија, Белорусија, Малорусија (Украјина) и Закавкаска Федерација. Октобра 1939. године западни делови Белорусије издвојени ус из састава Пољске и прикључени СССР-у.
Две године касније почела је агресија Немачке на СССР. Прва на удару се нашла Белорусија, када је 22. јуна 1941. године нападнут Брест. Срби Бачке и Барање, као присилно мобилисани логораши су из Шарошпатака јануара 1943. године пребачени на окупирану територију у Белорусију, а делимично и у Украјину. Оданде су пребачени у позадину мађарске Друге армије.Срби занатлије из Јужне Бачке су упућени од Мађара у правцу Белорусије, да би се задржали две недеље код Гомеља. Наставили су пут према Курску и Вороњешкој области, стигавши у Острогожск на Дону. Било је то августа 1942. године. Овде су ишли на најопаснија места, као што је било копање ровова и постављање препрека, по суровој зими. Када је јануара 1943. црвена армија извршила пробој, у вртлогу повлачења готово сви су изгинули. Мункаши су потерани 20. априла 1943. године, када је наређен покрет. Преко Украјине, композиција је стигла до Овруча, а после тога прешла је у Белорусију, у Полесје.

Код Мозира, композиција је прешла реку Припјат. Нешто даље, код Калинковича, кренуло се на североисток до Васиљевича. Одатле је кренула споредним колосеком на југ, према градићу Хојнику, највећем насељу између река Припјата и Дњепра. 30. јула 1943. године, организовано је колективни пребег „мункаша“ међу белоруске партизане. Одмах су положили заклетву, која је гласила: „Заклињем се да ћу се, због спаљених градова и села, крви и смрти наших жена и деце, очева и мајки, насиља и мучења над мојим народом жестоко светити непријатељу, и стално, не заустављајући се ни пред чиме, увек и свуда, смело, одлучно и без милости уништавати немачке окупаторе“. У одреду „Суворов“ борило се преко стотину српских партизана. У бригади „Боженко“ борили су се Срби из Бачке и Барање, као и у оквиру одреда „Киров“, који се укључио у редове Црвене армије. Учествовали су у ослобађању градова: Јанов, Брест, Пинск, Хородец, Антипољ и Кобрин. За време Другог светског рата, све до истеривања нацистичких снага, белоруски народ се храбро борио против нациста герилским ратом. Године 1944. ослобођена је Белорусија, када су јој признате границе успостављене 1939. године. Минск је у време Другог светског рата поново био до темеља уништен. Међутим, ни тада област Белорусије није имала мира, јер су пољски терористи Армје Крајове вршили саботаже, погроме и диверзије све до 1956. године. У окупираној Србији се забрањује повратак србских избеглица на Косово и Метохију, масовно се насељавају Шиптари из Албаније и већ тада се припрема присједињење Космета Албанији. Србија је опустошена и седамдесет највећих фабрика бива пресељено у Хрватску и Словенију. Сви србски русофили завршавају у логору Голи Оток, где као ,,стаљинисти’’ бивају немилосрдно мучени и препуштени смрти.

Неопходности свесловенског помирења и јединства

Данашња традиционална Белорусија, која је сачувала пуну запосленост и позитивно наслеђе социјализма, се суочава са изазовом украјинске трагедије на својим границама, са санкцијама, као и са радикализацијом пољско-римокатоличког утицаја. Све говори у прилог тези о неопходности свесловенског помирења и јединства, и то путем превладавања тешког бремена свих папских унија на словенским просторима. Први предуслов је историјско помирење две огромне словенске нације – Пољске и Русије. То би итекако утицало на мирно решење украјинског питања, али и на стабилизовање Белорусије као економског, политичког и верског узора за читав словенски свет, јер су, како каже Иван Чарота, Белоруси ипак највише сачували словенска обележја, посебно у архаичности језика.

Да би до тог помирења дошло, Пољска мора да искорени свој елитни амерички франкизам и папско месијанство, а Русија да се коначно трајно одрекне безбожничког материјализма и дарвинизма и сваке везе са корумпираним Цариградом, одавно поунијаћеним Грцима, Израелом и његовим сателитом Германијом. Можда ће необично снажни култ свете Петке Србске у западној Белорусији, али и велико интересовање белоруских читалаца за дела владике Николаја и аве Јустина, бити важна духовна спона која ће у будућности указати свим словенским народима на уски пут превладавања тешког наслеђа Рима, Фанара и грчког католицизма, њиховог заједничког, најмонструознијег чеда које се икада родило на просторима словенске Европе. Борба је на живот и смрт, а ђаво никада не спава, како каже једна стара србска изрека.

Срђан Новаковић / Балканска геополитика