Четворка у сенци Запада: Григорије, Максим, Иринеј и Лонгин као пројекат дестабилизације СПЦ

Друштвена и политичка ситуација усијана је до тачке кључања, институције државе налазе се под свакодневним притиском медијско, психилошког, уличног али и, што је најопасније, духовног рата. Један сегмент Српске православне цркве, који себе представља као прогресиван и модеран, својим деловањем не само да не доприноси стабилности и миру у земљи, него је постао отворени агент разарања,  поделе и неповратног пута ка братоубилачком рату.

Владике Максим Васиљевић, Иринеј Добријевић, Лонгин Крчу и незаобилазни Григорије Дурић, уместо да у песудним моментима делују као гласов мира, молитве и духовне сабраности српског народа, њихова реч, слика и јавна присутност у потпуности се поклапају са вредносним и политичким обрасцима оних структура које су у деценијама иза нас најжешће нападале не само СПЦ, него и саму српску државност.

Илустративни образац деловања ове четворке последњих дана представља и изложба епископа Максима у Требињу, на којој се, између осталог, нашла и слика која приказује полицијског службеника како хладнокрвно убија дете које на глави има ореол у маниру светаца. И управо тај детаљ није случајан, већ дубоко перфидан, јер сугерише не само да држава Србија убија невине, већ да убија светост, правду, и оно што је божанско.

Овај рад је директна визуелна реплика на вест о „убијеном детету у Ваљеву“, вест која се, према званичном саопштењу Министарства унутрашњих послова, испоставила као потпуна измишљотина. Мушкарац који је ту дезинформацију пустио у јавност, ухапшен је, а званичници су потврдили  да дете није постојало. И поред тога, владика Максим, који  би требало да служи истини,  ову лаж користи као основу за „уметнички израз“ који у себи носи сву тежину оптужбе против сопственог народа, полиције и институција.

Када носилац архијерејске титуле у православној цркви користи уметност да подметне потврђену лаж као основ за даљи раздор и мржњу међу истим народом, сведочимо класичној идеолошкој операцији која кроз подршку блокадама и анархији води у крвави сукоб. И није реч о појединачном испаду, већ је то само последња карика у низу поступака које ова група епископа већ годинама спроводи, потпуно у складу са политичким интересима Запада.

Још у документима Викиликса,  из периода после 2005. године, епископ Иринеј Добријевић је навођен као поуздан и лојалан саговорник западних дипломатских и обавештајних структура. Његово присуство у америчким депешама није било маргинално, он је отворено коментарисао унутрашње стање у Србији, политичке прилике, па и црквене токове, са позиције човека који  кроз црквене активности, дакле најсветију тачку окупљања Срба у расејању, активно утиче на стање ствари у дијаспори.

Али уместо да  одмах након разоткривања, тај модел деловања буде прекинут, развијао се даље кроз заједничко деловање са Максимом и Лонгином, што је резултирало 2009. године оснивањем новог правног субјекта у Сједињеним Америчким Државама под називом „Serbian Orthodox Dioceses of North and South America“. Иако је формално реч о организационој промени, заправо се припремао терен за потенцијално црквено отцепљење од Патријаршије у Београду.

Овај нови ентитет, који функционише по сопственој правној структури у САД, својим правилима, управом над финансијама,  чиме се удаљава од директног канонског и административног утицаја Сабора СПЦ. Али се истовремено приближава свим осведоченим непријатељима СПЦ и српске државе, са све снажнијом медијском подршком попут Н1, Нова С, Данас. Медији  који непрестано нападају Патријарха, Свети Синод, Косовски завет и целокупну традиционалну етику Цркве, истовремено представљају владике Максима, Иринеја и Григорија као „глас разума“, као нову генерацију, као светле тачке  међу црквеним мрачњацима у мантијама.

У тај контекст се савршено уклапа и теолошка матрица коју ови епископи негују. Ставови о еволуцији као прихватљивој истини, изјаве да је човек настао и од мајмуна и од Бога,у директној су контрадикторности са учењем Цркве која вековима исповеда да је човек створен по лику Божијем.

Ставови о Украјинској православној цркви, у којима се аутокефалија дарована расколничкој структури од стране Васељенске патријаршије пореди са начином на који је Свети Сава добио самосталност за Српску цркву, представљају, без дилеме, не само подршку расколницима, већ начину на који је до раскола уопште дошло.

Владика Григорије као носећи стуб идеолошког утицаја Запада у СПЦ

Наравно, оваква подршка међу блокадерима овог дела „модернизоване“ парацрквене фракције, не би била могућа без активне и систематске улоге владике Григорија Дурића, који се већ дуже време профилише као кључна фигура у такозваном либералном и проевропском блоку унутар Српске православне цркве. Његов утицај је, за разлику од осталих, не само континуиран већ и медијски поодржаван, а у последње време и појачан. Чешће у цивилном оделу него у мантији, понаша се као човек који има амбицију да утиче на правац целе Цркве, делујући често као координатор интереса који долазе споља, пре свега са Запада.

Његов јавни наступ, цивилног владике, поручује управо оно што и заговара, дистанцу од традиције, од народног осећаја за свештенство, од истинске симболике која прати православно предање. Његов модел епископа је ближи политичком аналитичару прозападне оријентације него литургијском пастиру традиционалне идеологије. Такав наступ није ствар стила, он је ствар поруке. А порука је: време је да се Црква реформише, у складу са западним либералним вредностима.

Управо из тих разлога, одређени медији, друштвене мреже и интелектуални кругови настоје да га представе као „јединог достојног наследника Патријарха Павла“. Та поређења нису само неоснована, она су увредљива за здрав разум. Људи који искрено памте Патријарха Павла, његову скромност, његову посвећеност, личну светост и одрицање, знају да он нема, нити може имати, наследника у лику некога ко је ближи невладином сектору него манастирској ћелији. Павле је био светитељ у буквалном и преносном смислу те речи. Григорије је, чак и када говори о духовности, гласник једног другог система вредности у коме је Црква сервис за емоционалну подршку и друштвени дијалог, али не и Дом Божији.

Људи који у таквим личностима као што су Григорије Дурић, Максим Васиљевић, који јавно тврди да је могуће да је човек настао од мајмуна, или Иринеј Добријевић чије се име већ појављивало у документима Викиликса у контексту сарадње са структурама ЦИА, виде будућност Цркве, тиме само показују колико су суштински далеко од разумевања православне вере. Јер православље није питање интелектуалне слободе, психолошке удобности или јавног имиџа, то је подвиг, послушност, заједница у истини, и Црква није замишљена да личи на трибину са панел-дискусије, него на Голготу.

Сваки покушај поређења ових људи са светим Патријархом Павлом само показује дубину духовног непознавања онога што је Црква заиста. Они који то поређење изговарају, или не знају шта говоре, или знају врло добро, али имају другачији циљ, да разоре поверење народа у оно последње уточиште које Србија има.

Када се све ово сабере, од уметничке агитације против полиције, преко правне декомпозиције СПЦ у Америци, до јавно изражене теолошке и политичке лојалности страним структурама, поставља се питање које више не сме остати без одговора: којој цркви ови људи припадају, и чије интересе представљају?

Није реч само о црквеном спору, већ о директном нападу на духовни и државни темељ српског народа. Ако СПЦ жели да задржи свој кредибилитет и мисију, мораће да се одреди према овој групацији не само као унутрашњем проблему, већ као организованој структури која делује у интересу западних служби, анархичних покрета и идеолошке колонизације. Није касно, али јесте, последњи тренутак.

В. Веизовић / Васељенска