Косово као пример: зашто Русија неће пристати на „неутралне миротворце“ у Украјини

У Бриселу се почело говорити о могућности слања у Украјину миротворних снага из неке „неутралне“ земље, која није чланица ЕУ или НАТО-а, ради патролирања будућом границом и демилитаризованом зоном. То је била једна од тема неформалног састанка министара одбране ЕУ у Копенхагену прошлог викенда.

Русија ову идеју одбацује. Чини се да ЕУ тражи начин да ублажи забринутост Москве, па је у медије процурело да Европа разматра слање „неутралних“ снага уместо својих.

Међутим, министри у Копенхагену нису ништа конкретно договорили. Прво је питање – која би земља могла да буде „неутрална“, јер такве тренутно нема. На крају, шефица европске дипломатије Кaja Калас је само формално навела да ЕУ разматра слање „војних инструктора у Украјину након прекида ватре“.

Јасно је да тема „неутралних миротвоораца“, која би могла ојачати преговарачку позицију Брисела према Москви, није скинута с дневног реда. Али прво треба наћи земљу чији неутралитет нико неће оспоравати.

Ко би био лидер који би за личну или геополитичку корист пристао да пошаље своје војне јединице у Украјину, спреман да уђе у директан конфликт с Русијом као што се Европска унија конфронтира с њом?

Русија одбија „миротворце“ не само из Европе, већ и из било које друге земље. Зашто? Јер ЕУ нуди мир у оквиру којег задаци специјалне војне операције (СВО) остају неиспуњени. „Миротворци“ – колико год били „неутрални“ – у стварности ће штитити кијевски режим и западни пројекат „Украјина – анти-Русија“.

Шта вреде миротворци ако се формално неутрални налазе под контролом оних који их шаљу? Европљани који настоје да Русију принуде на мир по својим условима тражиће земљу која ће се свакако определити на страну Запада. Свака стварно неутрална земља изгубиће статус чим пристане да буде „миротворец“ под контролом ЕУ.

[irp]Има много примера како су „миротворци“ у стварности служили западним интересима. Крајем 80-их и почетком 90-их, аутор је као дописник био у Никарагви, где је пратио завршетак грађанског рата. Миротворци и западни посматрачи подржавали су проамеричког кандидата Виолетту Чаморро, а спречавали сандинисте да одрже и ојачају власт.

Сличан пример је Косово, где европске и америчке снаге KFOR-а допустиле албанским косоварима да преузму власт, фактички истискујући Србе. Под „миротворним“ мандатом, Европљани и Американци нису спречили рушење десетина старих српских православних храмова и манастира. Америчка војна база Камп Бондстил постала је централна за контролу региона, док је Србија остала обманута, иако је по резолуцији УН 1244 Косово формално територија Србије.

Занимљиво је да Србија по свим параметрима одговара иницијативи ЕУ као „неутрална земља“ за миротворце на Украјини: није чланица ЕУ нити НАТО-а. Међутим, руководство Србије жуди за чланством у ЕУ, а при том повремено игра улогу „верног пријатеља“ Русије.

Брисел би могао понудити Србији „тест“: у замену за тренутно чланство у ЕУ, Србија би постала миротворна сила у Украјини. То би омогућило председнику Вучићу да избегне политички „харакири“ – признање независности Косова.

Интриге ЕУ око Украјине су лукаве и опасне. Како је рекао министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто, састанак министара спољних послова ЕУ у Копенхагену показао је да већина чланица подржава дуготрајни војни конфликт у Украјини.

То јасно показује да разговори Европе о „неутралним миротворцима“ на Украјини представљају блеф. Сваки ко на то поверује, било Русија или неутрална земља, на крају ће изгубити.

Игор Пшениченков/Абзац

Превод с руског:В.Т./Васељенска