Смрт Чарлија Кирка као испит савести: да ли смо и ми спремни да устанемо у одбрану живота, породице и вере

Убиство Чарлија Кирка страшно је као и свако убиство човека. Али шта ово убиство издваја и чини га другачијим. Није у питању то што је ово медијски испраћено, па се грозота сваког убиства јасније види. Није то. Није ни то што је убијен отац двоје мале деце, и како видимо брижан супруг. Није то. То нас све упозорава колико смо отупели на епидемију смрти око нас.

Видимо да је његово убиство поделило људе. Видимо да милиони људи жале за овим човеком. Видимо да многи сеире и ликују због његове смрти. Оно што његову смрт издваја и што једне тера на плач а друге у перверзну радост јесте оно шта је он радио. А то је да је у овом времену опште пропасти људских вредности, он био неко ко је насупрот главним друштвеним токовима устао за своја уверења. Уверења која су неспојива са данашњим светом а нарочито са оним што је главни друштвени ток у америчком и западном друштву. Устао је за одбрану живота, живота од зачетка. Устао је за породицу, за своју отаџбину. Устао је за Хришћанске вредности, онако како их је он спознао у овом времену опште отпадије. Устао је и за њим су устали како видимо многи. Устали и затражили да се људско достојанство поштује онако како се некада поштовало. То му овај пали свет није опростио.

Убијен је човек који је имао мисију. Човек који је повео борбу за душу западног човека. У тој борби није против себе имао само посрнуло америчко и западно друштво суновраћено у сваку богоборну пошаст. Свако дете рођено услед те борбе, које није принето на олтар Валу и Молоху, подизало је против њега силе у поднебесију.

Зато је он војник који је пао у праведној борби. Саборци његови ма где били оплакују његову смрт, јер су у овој тешкој борби изгубили доброг војника. Зато његови непријатељи ликују јер су убили онога који је њихове зле мреже разгонио својим делима и речју. Зато видимо да се његовој смрти радују људи који га у животу нису видели. Чују се урлици радости из бездана.

И живот и смрт овога човека нам је на поуку и на искушење. Да испита срца наша да ли смо и ми за одбрану људског живота као највеће вредности, да ли смо за породицу, да ли смо за отаџбину. А поука је та да ће пре или касније доћи по свакога ко се не поклони пред њиховим богоборним идолима модерног света. Да ће доћи без обзира да ли смо устали у борбу или нисмо. Неће нам дозволити да будемо мирни у својим домовима.

Његова смрт је и да тргне оне који себе сматрају православнима. Заправо нам је на посрамљење. Јер у ту борбу ми смо позвани пре осталих. А наше савести ћуте заокупљене бригама овога света. Ми знамо да нам је обећано не царство овога света, него муке, бол и патња. Ко не буде одступио од Христа биће гоњен. Свако од нас ко се сматра православним треба себе да преиспита, како то страдају људи од овог зла у поднебесју, а они стоје по страни.

Устанимо док још има времена, нека ни једна смрт не буде узалудна. Сетимо се и смрти свих оних светих који пострадаше за веру. А сетимо се и речи светог ђакона Авакума пред страшном смрти на ко’цу: Срб је Христов радује се смрти!

Јесаул