Витални интерес или политичка саботажа: Шта стоји иза забране референдума у Српској

Уставни суд Републике Српске прихватио је захтев бошњачке фракције у Савету народа за покретање поступка заштите виталног националног интереса, чиме је поново покренута институционална блокада у вези са доношењем закона о референдуму и грађанској иницијативи, као и саме одлуке о расписивању референдума у Републици Српској.

Иако Савет народа није прихватио вето бошњачких делегата, они су се позвали на механизам виталног националног интереса и случај упутили Уставном суду. Суд је одлучио да прихвати захтев и у наредних месец дана треба да се изјасни о томе да ли је интерес бошњачког народа тим законом повређен. Уколико суд потврди да јесте, закон се аутоматски блокира и враћа у скупштинску процедуру.

Ово није изолован случај већ део континуираног политичког образца бошњачке стране. Механизам заштите виталног националног интереса, који је створен као гаранција равноправности, у пракси све чешће служи као средство блокаде када некоме не одговара одлука већине у Републици Српској. У овом конкретном случају, реч је о намери да се спроведе референдум као инструмент непосредне демократије, односно могућности да се народ Републике Српске изјасни о питањима која се тичу њеног положаја и будућности.

Реакција бошњачких делегата, коју прати подршка дела међународне заједнице, има за циљ  да се спречи сваки вид политичког самоодлучивања унутар Републике Српске. Иако се референдум не тиче права других народа, он се проглашава опасношћу по витални интерес, што је показатељ да се унитаризација БиХ наставља другим средствима.

Последице овог случаја иду далеко шире од самог закона. Ако се потврди пракса да свака одлука Републике Српске може бити блокирана политичком вољом бошњачке фракције, преко механизма виталног интереса, онда уставна позиција Републике Српске више није гарантована него условљена. Такав однос подрива не само Дејтонски споразум, већ и саме темеље на којима почива постратовска БиХ.

Све ово се дешава у атмосфери појачаног спољног притиска, у којој се сваки покушај институционалне самосталности Републике Српске тумачи као претња по стабилност земље. У стварности, управо блокирање демократских механизама води у кризу. Ако се грађанима Републике Српске одузме право да се о најважнијим питањима изјашњавају на референдуму, онда остаје само наметање воље кроз институције које све мање функционишу по праву, а све више по политичком диктату.

У том контексту, разговори са Русијом и најављени сусрет са председником Владимиром Путином добијају посебну тежину. Не због симболике, већ као показатељ да Република Српска још има подршку у заштити својих уставних надлежности. Подршка која не долази са условима и уценама, већ са поштовањем права на политичку самосталност.

Остаје да се види какву ће одлуку донети Уставни суд. Али без обзира на њу, јасно је да се механизам виталног интереса претвара у алатку за подривање институција Републике Српске. Уколико се та пракса настави, питање више није хоће ли Република Српска издржати унутрашњи притисак, већ када ће институције у потпуности изгубити смисао. А у друштву где институције више не раде, политички сукоб је једини преостали алат.

Зато питање референдума није само питање једног закона, већ огледало будућности БиХ. У њему се јасно види да једна страна не жели дијалог, већ контролу. А када се право на изјашњавање народа проглашава опасношћу, онда је право престало да буде оквир, а постало оруђе за наметање воље.