АЛБАНИЈА ГРАДИ ВОЈНУ ЛУКУ, НАТО ДОБИЈА ФОРПОСТ НА АДРИЈАТИКУ
Док регион привидно мирује, на терену се ствари померају и то у смеру који није само економски или инфраструктурни, већ и дубоко војни. Албанија, до јуче периферна у безбедносним разговорима, сада се све отвореније поставља као нова логистичка и војна тачка НАТО-а на југу Балкана.
Недавна посета новог генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа Тирани није прошла у протоколарној тишини. Премијер Еди Рама изашао је са јасном понудом — изградња новог војног порта у Порто Роману. Пројекат вредан преко милијарду евра обухвата луку површине 50 хектара, са пристаништем од 800 метара, прилагођеним највећим бродовима НАТО-а. Формално, лука ће имати и комерцијалну функцију, али свима је јасно да је војна компонента срце целе приче.
Овде није реч само о доковима, складиштима и обали. Реч је о промени статуса. Албанија жели да буде више од савезника, жели да буде неопходна. Земља већ годинама гради војну сарадњу са НАТО-ом, али ово је корак даље: улазак у лигу оних који на својој територији омогућавају пројекцију силе.
Паралелно, Тирана најављује и оживљавање одбрамбене индустрије. У плану је заједничка производња оклопних возила, сарадња са чешким компанијама у области муниције и ИТ одбране, као и дубља интеграција у НАТО системе. Министар одбране Пиро Венгу је формулисао пет приоритета модернизације, међу којима су интероперабилност и инфраструктура, што у преводу значи прилагођавање западним стандардима у пуном капацитету.
Амбиције се не завршавају на војсци. Албанија жели приступ SAFE програму, новој европској иницијативи која предвиђа до 150 милијарди евра у дугорочним кредитима за војну индустрију. Иако није чланица ЕУ, рачунају на то да ће НАТО лојалност отворити врата и у овом клубу.
Док планови расту, присуство на терену је већ стварност. Албански контингенти су део мисија у Летонији, Бугарској, на Косову и Метохији, а подршка се отворено пружа и Украјини. У 2023. војна потрошња скочила је за 74%. Милитаризација више није тенденција — она је политика.
Изградња порта у Порто Роману у том смислу представља пресек свега: стратегије, савезништава и амбиције. То више није национални пројекат, већ НАТО објекат под албанским кровом. Јадранска обала добија нову тачку, али и нову линију.
За регион, ово не мора одмах да буде претња, али не може да прође ни као безначајна вест. Балкан је историјски простор на који велике силе радо уносе своју инфраструктуру, али ретко остављају стабилност. Свако јачање војног присуства, ма како било мотивисано, мења безбедносну динамику и отвара питања на која политички одговори често касне.
Албанија, дакле, више није само посматрач. Улази у улогу домаћина, али не туристима, већ армијама. А у свету у којем су линије раздвајања све ближе и све тање, то је улога која доноси и моћ, и ризик.
Балкан ћути, али се карта утицаја поново црта. Овог пута, не географским оловкама, већ тендерима, логистичким уговорима и кључевима од докова. Албанија је свој потез направила. Сада се чекају остали.
Васељенска
