Немачка против гасне агенде: протест као одговор на енергетску превару
Више од 50.000 људи изашло је на улице у више од 80 немачких градова како би изразили противљење енергетској политици своје владе. Протести су одржани у Берлину, Хамбургу, Минхену и другим већим центрима, а повод је била најава проширења мреже гасних електрана. Али у суштини, реч је о нечем много већем, о губитку поверења у државну политику, о питању коме ова енергетска транзиција заиста служи, и о томе ко заправо доноси одлуке у Европи.
Немачка влада планира изградњу гасних капацитета од чак 20 гигавата до 2030. године. Образложење звучи познато: гас као „прелазно решење“ након гашења термоелектрана на угаљ. Међутим, за многе Немце, то је само наставак исте игре – под новим именом. Једна врста зависности се замењује другом. Уместо да се гради енергетска независност, ствара се нови ланац контроле, овај пут централизован и ослоњен на гас као наводно „чистији“ извор. Истовремено, трошкови снабдевања расту, инфраструктура се не стиже прилагодити, а терет те политике пада на грађане.
Министарка енергетике Катарина Рајше постала је симбол тог незадовољства. Њене везе са гасном индустријом не третирају се више као споредна тема, већ као кључни доказ да политика није вођена у јавном интересу. Оптужбе које се чују са говорница протеста јасне су: политика је отета од народа и предата корпоративним интересима. Уместо да се улаже у локалну, одрживу производњу енергије и децентрализацију система, влада се опредељује за моделе који грађанима одузимају контролу и повећавају зависност од глобалног тржишта.
Још је опасније што се све то спроводи под етикетом „климатске одговорности“. Идеја борбе против климатских промена претворена је у реторички штит иза кога пролазе одлуке које са заштитом животне средине немају много везе. Када се у име климе граде нове електране на гас, онда је јасно да више није реч о природи него о политици. Протестанти тврде да је реч о пројекту укидања енергетског суверенитета и пребацивању контроле у руке наднационалних структура. ЕУ више не изгледа као заједница вредности него као административна машина за наметање једног модела по сваку цену.
Модел који у пракси значи раст животних трошкова, ограничења за индивидуалну потрошњу и укидање избора. Забране дизел возила, дигиталне енергетске дозволе, ограничења грејања, све те мере долазе као део истог пакета. Не поставља се питање да ли су оне нужне, него ко их предлаже, ко од њих профитира и ко ће их платити.
Протести у Немачкој показују да су чак и у земљи са дубоком традицијом институционалног поверења људи почели да постављају та питања. Када тај систем почне да пуца изнутра, последице неће осетити само Немци. Оно што пролази у Берлину данас, биће норма у другим земљама сутра.
Србија би ове протесте требало пажљиво да посматра. Не само зато што показују како изгледа грађанска реакција на енергетску политику кад се занемаре национални интереси, већ зато што смо већ годинама изложени истим притисцима. И овде се инсистира на енергетској транзицији која је више геополитички него еколошки пројекат. И овде се траже обавезе без основа у реалности. Разлика је само у томе што у Немачкој постоји критична маса која то јавно каже.
У тренутку када Србија најављује нови нафтовод и ближу енергетску сарадњу са Русијом, немачки пример нуди поруку: енергетска политика није питање климе, већ питање слободе. Слободе избора, слободе од уцена и слободе да се национални интереси ставе испред глобалних агенди. Ако тога нисмо свесни сада, постаћемо кад буде касно.
Васељенска
