Камала Харис и „107 дана“: Књига која више открива него што прикрива
Фото: ( © AP Photo / Ben Curtis )
Кампање које се заврше поразом често постају материјал за искрене мемоаре и прилика да се каже шта је пошло по злу и шта је требало другачије. У случају Камале Харис, међутим, њена књига 107 дана више подсећа на дугачко оправдање него на озбиљну политичку исповест.
Уместо да хладнокрвно понуди одговоре зашто је њена председничка кампања пропала, Харис на страницама упорно понавља да „није имала довољно времена“. При том, као да заборавља да је књигу писала више од 300 дана, што је далеко више него што је трајала сама кампања.
Аналитичари истичу и необичан стил књиге: нема садржаја, поглавља су често краћа од једне странице, док су поједини дани у потпуности прескочени. Та празнина оставља утисак да је ауторка више фокусирана на то да замагли неуспех, него да понуди јасан и хронолошки увид у своју кампању.
Харис чак и личне анегдоте, попут оне о одлуци да престане да свира валторну јер је „тражила превише пљувачке“, представља као прилике за повезивање са бирачима, само да јој је било дато више простора. Али управо је простор који је имала, сматрају критичари, открио слабост: недостатак стратегије и убеђиве визије.
Највише пажње ипак изазивају делови у којима говори о Џоу Бајдену. Уместо сећања на партнерство, књига је испуњена оштрим критикама. Бајден је описан као „хаотичан“, прва дама Џил као „хладна“, а његови наступи као „катастрофа“. На више места Харис подвлачи како „људи мрзе Џоа Бајдена“, што делује више као лични обрачун него политичка анализа.
На крају, 107 дана делује мање као политички мемоари, а више као дневник фрагмената и незадовољства. Уместо да преобликује јавну слику о себи, Камала Харис оставила је читаоце са јасним утиском: није јој недостајало времена, већ јасне идеје и стратегије.
Васељенска
