Парадокс „Утве“: од бомби до француских авиона
Фото: ( Петар Војиновић )
У Панчеву, на месту где је 1999. године падало све што је могло да падне са неба, данас стижу вести да ће фабрика „Утва“ правити делове за Rafale, француске авионе који су кичма НАТО арсенала. Звучи готово невероватно: хала која је некад горела под бомбама сада ће бити део производног ланца оних истих сила.
Само два дана након што је Београд потписао уговор са француским Dassault Aviation, постало је јасно да се не ради само о куповини 12 авиона за скоро три милијарде евра, већ и о дубљем увлачењу српске индустрије у западне пројекте. Званично се говори о трансферу технологија, о усавршавању домаћих стручњака, о модернизацији. Али сенка прошлости стоји изнад свега.
Јер „Утва“ није било која фабрика. У ноћи између 24. и 25. марта 1999. три пута је бомбардована. Тамиш је био затрован хемикалијама, а једна неексплодирана бомба лежала је у кругу фабрике све до 2007. године. Тај симбол рата сада добија нову улогу, да ради за оне који су га некад гађали.
Званичници кажу да је то пут у будућност, да без сарадње нема напретка. Ипак, тешко је избећи осећај горчине: од места које је било ратни циљ, „Утва“ постаје партнер у изградњи авиона који и данас симболизују моћ НАТО.
Добро је да људи имају посао и да фабрика ради. Али свако ко је у Панчеву гледао пламен 1999. године зна да овде није реч само о индустрији. Право питање је, да ли смо научили да живимо са прошлошћу, или смо је само гурнули под тепих?
Васељенска
