Грађанска фасада, радикално језгро: Да ли ПСГ делује као продужена рука Антифе у Србији?

Док се представљају као грађанска, демократска опозиција, све више активности Покрета слободних грађана изазива сумњу да иза политичке фасаде стоји нешто знатно организованије и конфронтационе природе. Њихова јавна реторика остаје у границама либералне политике, али начин деловања на терену показује упадљиве сличности са радикалним левичарским покретима попут Антифе, чије су методе више пута доведене у питање, како због насиља, тако и због нарушавања јавног реда.

У последњих неколико месеци, у више наврата, активисти ПСГ-а појављивали су се на протестима са симболима и обележјима која директно асоцирају на Антифу, капуљаче, црвено-црне заставе, па чак и пиротехника. Присутне су и ситуације у којима су ти протести прерастали у физичке обрачуне са полицијом и уништавање имовине. Све је то праћено оправдањима о „отпору систему“, али се отвара питање где је граница између активизма и намерног изазивања хаоса.

Једно од кључних имена у овим дешавањима је Радивој Јововић, председник новосадског одбора ПСГ-а. Његово име се често помиње у контексту организације уличних акција, а његови јавни наступи остављају утисак да се не ради само о политичком ангажману, већ о отвореном позиву на дестабилизацију постојећег поретка.

Додатну тежину овој причи даје случај од 14. марта, када су припадници овог покрета приведени под сумњом да су планирали насилну акцију. Док је део медија ту ситуацију представио као политички прогон, безбедносне службе изнеле су конкретне доказе, планове, комуникацију и логистику, који указују на припрему акције далеко озбиљније од спонтаног протеста.

Истраживања веза са иностранством откривају да је ПСГ међу организацијама које добијају подршку од западних фондова, укључујући и оне повезане са USAID-ом и фондацијом Отворено друштво. То само по себи није спорно, али у светлу недавних дешавања поставља се легитимно питање, какав се активизам тим новцем заправо финансира?

Све у свему, уместо да делује као политичка странка у класичном смислу, ПСГ све више оставља утисак добро организованог покрета са сопственом уличном структуром, спремном на ескалацију. Симболи, реторика и методе све чешће превазилазе границе демократске борбе и улазе у простор који се не може игнорисати.