Јездић и парадокс слободе: бити свој у доба припадности

Ненад Јездић, један од најпоштованијих и највољенијих глумаца у Србији, нашао се на мети жестоких напада, због онога што није урадио.

На крају представе „Путујуће позориште Шопаловић“, док су његове колеге подизале студентске индексе у знак подршке блокадама, Јездић је остао миран. Није учествовао у перформансу. Није се поклонио тренду. Није подигао индекс.

Уследио је линч.

На мрежи Икс (некадашњем Твитеру) кренула је лавина увреда: „одвратан“, „људска нула“, „интересџија“… исти они који свакодневно говоре о толеранцији, слободи и праву на мишљење, сада су једног глумца напали управо зато што је употребио своје право да мисли другачије.

На овакву атмосферу једноумља реаговао је правник Милан Антонијевић, подсећајући јавност на оно што би требало да буде очигледно: „Једноумље се не сме гајити у Србији, а прогоњење некога ко мисли другачије мора завршити на сметлишту историје. Прогон глумца попут Јездића је посебно гадна и бесмислена ствар.“

И заиста случај Јездић постао је више од питања једног геста на крају представе. Постао је огледало друштва у коме се слобода мишљења прихвата само ако је усаглашена са мишљењем већине.
Када глумац подигне индекс онда је херој, када га не подигне издајник.

Парадокс је очигледан. Они који на сцени или у медијима говоре о демократији, о потреби да се чује сваки глас, истовремено нападају свакога ко се не уклапа у њихов хор. Иронија је у томе што се управо тај хор представља као „глас слободе“.

Глумачка подршка блокадама све више личи на позу, а све мање на уверење. То није више ствар личног става, већ друштвени рефлекс, нека врста обавезе да се буде „на правој страни“. У културним круговима се створила матрица по којој подршка блокадама служи као потврда интелектуалне надмоћи.

Ко подржава тај је „свестан“, „просвећен“, „уметничка елита“. Ко не подржава одмах је „затуцан“, „режимски“, „непросвећен“. Тако је наметнут модел у ком мишљење више није ствар слободе, него припадности.

Историја нас је више пута учила да је најлакше бити храбар у маси, али најтеже сам. Ненад Јездић је одабрао тишину уместо позе, и тиме је, можда без намере, урадио најхрабрију ствар у овом тренутку: одбио је да буде део колективног спектакла.

Слобода избора није ствар идеологије. То је ствар достојанства. И кад год се један човек због свог избора разапиње, друштво као целина губи корак са оним што назива „демократијом“.

Васељенска