Италија забрањује „родну идеологију“ у школама и враћа родитељима контролу над васпитањем деце

Италија се ових дана нашла у жижи пажње због закона који би могао темељно да промени начин на који се у школама говори о полу, родном идентитету и сексуалности. Влада Ђорђе Мелони покренула је иницијативу која има за циљ да забрани увођење такозване „родне теорије“ у предшколско и основношколско образовање и да родитељима врати кључну реч у одлучивању о садржајима којима су њихова деца изложена. Иза овог потеза стоји уверење да су школе постале простор за идеолошке експерименте и да се најмлађи све чешће сусрећу са темама које, по оцени владе, нису примерене њиховом узрасту.

Према предлогу закона, родитељи ће имати право да одбију учешће своје деце на часовима који се баве питањима рода и сексуалног идентитета, а школе ће бити обавезне да их о таквим наставним јединицама благовремено обавесте и понуде алтернативни програм. Мера се не зауставља само на наставним садржајима, предвиђа и знатно строжи надзор над применом мера родне афирмације код малолетника, укључујући хормонске терапије и медицинске интервенције, које ће бити могуће само под јасно дефинисаним условима. Влада овај приступ објашњава као „заштиту дечјег развоја и психолошког интегритета од идеолошког насиља“.

Званични наратив који прати закон заснива се на идеји да се породицама мора вратити одлучујућа улога у васпитању и образовању. Министарство просвете тврди да школе не смеју бити места где ће се деца „преумљавати“ и у најранијем узрасту доводити у забуну о основним биолошким и друштвеним чињеницама. Оваквим законским решењем, кажу, држава не негира различитост, већ поставља границе ономе што сматра политичким активизмом под маском инклузивности.

Италија се овим законом придружује све снажнијем конзервативном таласу који последњих година расте широм Европе и Сједињених Држава. Мађарска, Пољска и Словачка већ су донеле сличне мере, док су у САД бројне државе ограничиле наставу о родном идентитету у основним школама. У свим тим случајевима аргумент је исти, да је право родитеља да одлучују како ће њихова деца бити васпитавана важније од идеолошких пројеката који често долазе споља.

Критичари закона, међутим, упозоравају да ће његово усвајање довести до повећања дискриминације и маргинализације ЛГБТQ+ ученика. Активисти тврде да ће школе, из страха од правних последица и због административних обавеза, избегавати било какво бављење овим темама, што ће додатно погоршати положај младих који већ живе у осетљивим околностима. Посебно су забринуте породице трансродне деце које страхују да ће бити приморана да користе име и пол дато при рођењу, што би могло озбиљно да наруши њихово психичко здравље.

Политичка подела око овог питања дубоко је идеолошка. Са једне стране стоји уверење да су биолошке и моралне константе темељ сваког друштва и да се оне не смеју релативизовати у школама. Са друге стране је став да је управо школа место где деца треба да науче да свет није црно-бел0 и да различитост постоји. У средишту тог судара остаје питање ко има право да обликује свест нових генерација, држава, школа или породица, и где престаје образовање, а почиње идеологија.

Управо зато овај закон неће бити само још једна техничка промена у школском систему. Он постаје мерило дубоких вредносних подела које потресају савремени Запад, а Италија је само најновији пример друштва које покушава да одбрани оно што сматра својим идентитетом. Како ће тај покушај изгледати у пракси и хоће ли деца заиста бити „заштићена“ или само „ограђена“, остаје да се покаже.

Васељенска