Сарајево град без Срба: расту напади, мржња и ћутање власти према муслиманском екстремизму

Сарајево, град који се у јавном дискурсу често представља као симбол мултикултурализма и „суживота“, све чешће постаје место које Срби напуштају у тишини. Иза туристичких разгледница и прича о „европском Јерусалиму“ крије се једна другачија, непријатна истина, све учесталије нападе, претње и систематско застрашивање над преосталим српским становништвом, као и над њиховом духовном и културном баштином.

Од почетка ове године Комитет за заштиту права Срба у БиХ забележио је више од седамдесет случајева физичких напада, вандализма и оштећења имовине у српским домовима и институцијама на територији Федерације БиХ, највећим делом у Сарајеву и његовој околини. Жртве најчешће не пријављују инциденте из страха од одмазде или зато што су уверене да институције неће ништа предузети. Тамошња полиција у највећем броју случајева не открива починиоце, а чак и када дође до подизања оптужница, казне су минималне.

На удару нису само грађани који јавно истичу свој српски идентитет већ и оно што представља темељ њиховог постојања у овом граду – православни храмови, гробља и споменици. Саборна црква у Сарајеву више пута је била мета каменовања, врата су ломљена, а фасада ишарана увредљивим порукама. На православном гробљу „Свети Марко“ свештенство је последњих година сведочило о рушењу надгробних споменика, уништавању крстова и паљењу свећа које посетиоци остављају. У више наврата су уочене и исламске заставе постављене на српским надгробним местима, порука која тешко да може бити случајна.

Иако се о овим нападима у званичним медијима у Сарајеву готово уопште не извештава, страх међу српским породицама расте. Број Срба који трајно напуштају град повећао се у последње три године, а према подацима невладиних организација које се баве људским правима, у појединим насељима број српских домаћинстава је преполовљен у односу на 2010. годину. Оно што је посебно забрињавајуће јесте да нападима не претходе никакви политички инциденти или провокације – они су, како сведоци кажу, спонтани, али готово увек усмерени на етничку основу.

Реакција институција Федерације БиХ на ове појаве углавном се своди на формална саопштења о „изолованим инцидентима“ и „потреби за толеранцијом“, без конкретних потеза. Полиција ретко јавности саопштава резултате истрага, а тужилаштва углавном оквалификују овакве нападе као „обично хулиганство“ уместо као дела мотивисана мржњом. Истовремено, радикалне исламске организације и неформалне групе које на друштвеним мрежама отворено позивају на „очишћење Сарајева од четника“ делују практично неометано.

Овај тренд није нов, али постаје све израженији. У последњој деценији у Сарајеву је забележено више случајева напада на свештенике, скрнављења гробаља, па чак и на српске повратнике који су покушали да обнове имовину из ратног периода. У неколико наврата, српска деца била су физички нападнута у школама због презимена или крста који носе око врата. Сваки такав инцидент пролази без шире осуде, а јавни простор Федерације све више делује као место где се етничка мржња према Србима толерише, ако не и прећутно подстиче.

Заједнички именитељ свих ових појава јесте институционално ћутање. Сарајево, које се годинама промовише као симбол суживота, све више личи на град у коме је суживот могућ само ако се одрекнете сопственог идентитета. Србима се шаље порука да су ту тек „гости“ и да за њих у јавном простору нема места. То није резултат спонтаног ексцеса већ последица деценија некажњивости, идеолошке климе и намерног игнорисања етнички мотивисаног насиља.

Иза фасаде европских парола о „толеранцији“ стоји сурова чињеница: положај Срба у Сарајеву данас је гори него пре двадесет година. Док власти Федерације затварају очи пред ескалацијом мржње, свакодневни живот за оне који су одлучили да остану у овом граду постаје све небезбеднији. Оно што је некада био симбол мултиетничности, данас све више поприма обрисе једнонационалног простора у коме се ћирилица, православље и српско име доживљавају као провокација. И то је чињеница која се више не може сакрити.

Милутин Недељковић / Васељенска