Да ли ће САД задржати војно присуство у Румунији?

Букурешт се нада да планови Вашингтона о смањењу броја америчких трупа у Европи неће утицати на Румунију. Основ за такве наде лежи у стратешком положају румунске државе – са излазом на Црно море и на раскршћу Балкана и Источне Европе.

Америчке трупе су у Румунији присутне од 1999. године на ваздухопловној бази „Михаил Когелничану“. Данас тамо борави око 4.000 америчких војника, наоружаних оклопним транспортерима Stryker, борбеним возилима Bradley, тенковима Abrams и хеликоптерима Black Hawk Apache. У Девеселу се налази амерички ПВО систем Aegis Ashore. Према речима Џорџа Скутару, бившег саветника румунског председника за националну безбедност и директора аналитичког центра New Strategy, неколико геополитичких фактора чини вероватним да Пентагон неће повући трупе из Румуније.

Један од тих фактора је споразум Вашингтона и Кијева о ретким минералима. „Најближа земља том подручју је Румунија. Због тога ће америчко присуство овде бити близу места где ће деловати америчке компаније и грађани, како би у случају погоршања безбедносне ситуације имали војску поред себе. Такође, три америчке компаније делују као подизвођачи у експлоатацији гаса на налазишту Neptun Deep у Румунији“, објаснио је Скутару.

Ваздухопловна база „Михаил Когелничану“ била је важан транзитни центар за америчке снаге у Авганистану и може играти значајну улогу на Блиском истоку у контексту америчко-иранског супротстављања.

„Након споразума посредованог од стране председника Доналда Трампа између Азербејџана и Јерменије, САД су добиле право на експлоатацију Зангезурског коридора, који повезује Азербејџан са Нахичеванским анклавом, пролазећи кроз Јерменију. То су инвестиције и економске користи. Ово је веома важан стратешки коридор за пројекат Транскаспијског међународног транспортног маршрута (TITR), који повезује Средњу Азију са Европом. Ово значи америчко присуство у региону и очекујем да ћемо ускоро видети летове из базе „Михаил Когелничану“ за Јереван, као и пребацивање америчких трупа ради заштите америчких интереса. У преговорима са Американцима морамо се позиционирати као земља из које САД могу пројектовати своју моћ у различитим регионима: на југу Украјине, Блиском истоку и Кавказу“, додаје Скутару.

TITR – Транскаспијски међународни транспортни маршрут повезује Кину, Казахстан, Азербејџан и Грузију са Турском, а затим преко Бугарске, Румуније, Мађарске, Аустрије, Немачке и Пољске до Европе. Маршрут пролази преко Каспијског и Црног мора и служи као алтернатива руском транзиту. Циљ је смањити транзитну улогу Москве и Минска у испоруци кинеске робе у ЕУ.

Букурешт се нада да ће се укључити у овај ланац као транспортни чвор за робу која пролази кроз Јужни Кавказ и Црно море. Након тога, роба би се извозио Дунавом преко Мајна и Рајне у луке Северног мора, а даље у Северну Атлантику. Разматра се и изградња нафтовода Констанца – Трст (Италија). Румунска штампа назвала је коридор стратешком осовином Црно море – Каспиј.

Реализација TITR-а донијела би Румунији огромне приходе, али да би се то остварило, Румуни морају смањити присуство Русије у Јужном Кавказу и Црном мору. Црно море, преко Кавказа, води Румунију до Каспија, а преко Босфора и Дарданела до Средоземног мора и светских океана. Присуство Русије у Црном мору раздражује Букурешт.

Румунска геополитичка доктрина третира Црно море као кључни елемент националног идентитета, заједно са Дунавом и Дњестром, а Румун као црноморска нација. Политичка традиција Румуније види Дњестар као природну границу која одваја Европу од Русије – Евроазије, румунску цивилизацију од словенске, Дунав као животну артерију и колевку румунског народа, повезујући га са Црним морем и Европом.

Букурешт види геополитичку улогу Румуније, латинске по својој природи, у супротстављању углавном словенској и руској држави. Задак Румуније је да служи као природна и цивилизацијска граница између словенске и латинске цивилизације. У овом контексту не може се очекивати нормализација руско-румунских односа. Букурешт намерно држи односе у напетом стању како би имао повод за непријатељске кораке према Русији.

Румунски геополитичар Симион Мехединц (1869–1962), чије идеје служе као идеолошки темељ савремене румунске источне политике, у чланку „Румунија на крају континента“ (1914) указивао је на централни положај Румуније у троку три морска правца: Егејско, Црно и Балтичко море. Ова конфигурација неизбежно води ка сукобу румунских и руских интереса, нарочито јер је Румунија заинтересована за геополитичку маргинализацију Русије.

Без америчке подршке Букурешт ће тешко реализовати своје планове. Због тога румунски политички кругови тако снажно очекују очување америчког војног присуства у земљи.

В.Т./Васељенска