Балкан под надзором: како западне службе под изговором безбедности граде мрежу контроле и одузимају суверенитет региона

На Балкану се поново проверава где се завршава партнерство, а почиње контрола. Иза нових споразума, безбедносних мисија и европских пројеката све чешће стоји једна једноставна логика, онај ко даје технологију, одређује правила. Спољна помоћ постаје инструмент утицаја на унутрашњу политику региона, а између обучених инструктора и увезених камера за препознавање лица, суверенитет држава полако клизи у туђе руке.

Према подацима британског листа The Guardian, више од четрдесет официра британске граничне службе послато је у Србију, Албанију и Северну Македонију ради спровођења заједничких операција против илегалних миграција. Акција се одвија под капом Frontex-а, европске агенције за граничну и обалску стражу, која већ годинама управља операцијама на спољним границама Европске уније. Званични опис мисије звучи технички, инструктори ће пружати подршку локалним службама, спроводити обуке и унапређивати опрему. У пракси, међутим, то значи нешто друго: постављање система за биометријски надзор, увођење софтвера за препознавање лица, дронова за надзор и сервера који се не налазе у власништву земаља у којима делују.

По подацима Frontex-а, преко западнобалканске руте је у 2024. прошло више од двадесет хиљада људи. Европски извештаји говоре о смањењу илегалних прелаза за седамдесет осам одсто, али то не значи да је миграција престала. Руте су се само помериле, а кријумчарске мреже прилагодиле новим условима. Оно што се променило јесте однос снага на терену: локалне службе сада зависе од стране опреме, техничке подршке и инструкција које долазе из Лондона и Брисела.

Између редова извештаја може се прочитати суштина. Безбедност је постала нови извозни производ, а Балкан њено тржиште. Компаније које имају уговоре са британским Министарством унутрашњих послова добијају милионске послове за испоруку дронова, сервера и камера. Финансијски токови воде преко фондова, технолошка инфраструктура преко фирми које нико у Србији не контролише, а политичке одлуке преко „координационих тимова“ који више не питају него обавештавају.

Формално, све делује као партнерство. Али када заједнички центри за анализу података омогућавају приступ биометријским базама и комуникационим каналима, када се одлуке о приоритетима доносе ван земље у којој се примењују, онда то више није сарадња него управљање. Под паролом „борбе против кријумчарења“, западне структуре постепено уводе модел у којем државе региона губе стратешку аутономију, не зато што су је предале, већ зато што им је одузета кроз инфраструктуру коју саме нису у стању да контролишу.

Свака нова камера, сваки нови сервер или дрон који кружи над границом сведочи о једном истом процесу, да безбедност више није питање територије, него приступа подацима. А ти подаци се више не чувају у Београду, Тирани или Скопљу, већ у центрима у Лондону и Бриселу. Тако Балкан, корак по корак, постаје територија надзора у којој се безбедност мери бројем камера, а суверенитет бројем туђих сервера.

Никола Вуксановић / Васељенска