Страдање дечанског монаха Гаврила од свирепих комуниста

Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, монах Гаврило је смело одговорио: „ Вино служимо само за причест!“

Пред сам Други светски рат у манастир Високи Дечани, замонашио се младић Гаврило Ковачина. Био је син богате српске породице из Мостара. Ковачине су производиле позната херцеговачка вина од сорти жилавке и блатине. У пословној заједници са тада најбогатијим трговцем у Босни и Херцеговини, а и шире Михом Пешком, производили су вина која су освајала златне медаље на винским салонима у Паризу и Бриселу. Касније ће на њиховом отетом раду настати пољопривредни комбинат „Хепок“. Но најлепши грозд из винограда породице Ковачина стигао је у манастир Високи Дечани.

Гаврило је пре монашења студирао италијански језик, да би као монах са тим знањем учинио много за спас манастира – био је глас између манастирског братства и италијанских војника који су тада били окупирали Метохију. Манастир је сачуван од пустошења. После рата комунисти су ушли у манастир и почели са прогоном монаха. Без мере у хули, у храму су основали политичку школу „Јосип Броз Тито“, а зидове са фрескама и олтар прекрили су црним засторима. Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Ту је остао и млади монах Гаврило. Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смело одговорио: „ Вино служимо само за причест!“.

То је била његова пресуда. Тукли су га без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи. Осуђен је на 10 год. робије и послат у казниону у Сремској Митровици. Тада је Сремска Митровица имала 4 000 становника, а у затвору је било 16 200 затвореника, неподобних комунистима. Тамо је настављено његово мучеништво са осталим свештеницима и монасима који нису пристајали да се одрекну Христа.

У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим „мантијашима“ да вуче ваљак и „равна“ круг. Преживели очевидац његовог страдања и сапатник у Сремској Митровици, г. Антоније Ђурић, када сам га позвао телефоном и питао о монаху Гаврилу Ковачини, рекао ми је гласом дивљења: „ Био је леп и узвишен као Господ Бог!“.

Умро је на бетону затворске самице са сликом манастира Високи Дечани на грудима. Сахрањен је на затворском гробљу.

Компас инфо