Организација протеста 1. новембра: Мало људи, пуно перформанса

Фото: Принтскрин
Према документу до којег је дошла Гледалачко-обавештајна служба јавности (GOSI), група која себе представља као блокадере спрема детаљно координиран протестни скуп за 1. новембар.
Иако је уводна теза да ће „дан бити као и сваки други“, садржај документа указује на супротно: протест је структуиран у шест програмских целина, с перформансима, сценским наступима, симболичним гестовима и логистиком која прецизно одређује све, од боје одела хора до величине букета који ће кружити међу окупљенима.

Према плану, централна тачка окупљања је железничка станица у Новом Саду, са почетком у 11:30. У 11:52 почиње 16 минута тишине, уз хор у свечаној црној гардероби, након чега се изводи Кармина Бурана: О фортуна. Програм се наставља говором о жртвама, сценском драмом у којој учествују „правда“, „режим“ и „народ“, поетском интерпретацијом песме Владислава Петковића Диса и читањем резултата анкетне комисије о паду надстрешнице.
Кључни симболи: цвеће у рукама грађана, лампиони у небу и транспарент на Петроварадинској тврђави с поруком „Видимо се и сутра“.
Организатори, свесни да немају довољно људи за блокаду читавог Булевара ослобођења (који, по њиховој процени, захтева најмање 150.000 људи), одлучују се за „перформативно освајање простора“ — акције које привлаче пажњу и без бројности. Све је планирано тако да делује мирно.
Упечатљиво је и то што се у документу пажљиво израчунава просторна логистика Булевара, колико људи је потребно за „густину“ на свакој раскрсници, а колико за заузимање целог правца. Бројке су тачне до у детаљ, али призната је и слабост: реална маса недостаје. Управо зато, уместо блокаде долази концепт перформативне снаге.
Тишина, хор, цвеће, глума, лампиони, транспаренти и све што може да остави утисак. Циљ је, изгледа, да протест изгледа већи него што јесте, да делује масовно иако није, да порука делује спонтано иако је пажљиво режирана.
Васељенска

Уместо наслова „Мало људи, пуно перформанса“, требало је да пише „Мало људи, пуно западног перформанса“ јер се одмах види ко креира идеје и ко то плаћа.