Генерал који није ћутао: Павковић и притисци у Хашком трибуналу
Фото: ( ЕПА )
Покојни генерал Небојша Павковић, који је преминуо у 79. години у Београду, није последње године живота провео у миру и достојанству, како би један човек његовог ранга и искуства заслужио. Уместо тога, прошао је кроз вишегодишњу правну и психолошку битку у зидовима Хашког трибунала, битку у којој, према речима његових сарадника и адвоката, није било милости.
Иако је већ издржао две трећине казне, 2022. године одбијен је његов захтев за превремено ослобађање. Одлуку је потписао председник трибунала Кармел Ађијус, који је навео да генерал „није показао довољан ниво покајања“ и да се није „реабилитовао“. У преводу, Хаг му је, чак и после година иза решетака, замерио што се није одрекао својих ставова, што је у затвору писао, говорио и сведочио другачије од онога што је „прописано“.
Наводило се и да је у интервјуима за српске медије, као и у две књиге написане током боравка у финском затвору, изнео „наратив који се коси са пресудом“, критикујући начин на који је рат на Косову приказан и тумачен. Био је оптужен да је „погрдно називао Албанце“, иако су и сами Албанци те изразе користили. Трибуналу је сметала чак и могућност да би, ако буде пуштен, могао „угрозити сведоке“ или „поново починити кривично дело“, што су тврдње које нису имале основа, али јесу тежину.
С друге стране, финске власти, где је Павковић служио казну, описале су његово понашање као „беспрекорно“. Али за суд који је желео више симболичну капитулацију, него правно разрешење ни то није било довољно.
Подсетимо, Павковић се Хагу предао добровољно 2005. године. Правоснажно је осуђен 2013. на 22 године затвора. Био је оптужен за прогон, депортацију и убиства Албанаца током НАТО агресије 1999, као тадашњи командант Треће армије Војске Југославије.
Хашки трибунал га је прогласио кривим по свих пет тачака оптужнице, а дела су класификована као злочини против човечности и кршење закона ратовања. Са њим су осуђени и Сретен Лукић, Никола Шаиновић, Владимир Лазаревић и Драгољуб Ојданић. Сви су, за разлику од њега, пуштени након две трећине казне.
Генерал Павковић је, ипак, остао доследан себи. Није молио, није одустајао и није пристајао да његова истина буде избрисана. Уместо кајања, изабрао је став, и за многе, управо је то оно што ће га обележити више него било која пресуда.
Васељенска
