Када туга носи политичку етикету: Ђуро Раца и Дијана Хрка као лица поделе

Српско друштво се у последњим месецима нашло пред једном од својих најтежих огледала које се односи на то како гледамо на туђу тугу када у њу уђе политика. Примери Ђуре Рацe и Дијане Хрке то осликавају јасније него било шта друго. Њихово заједничко полазиште је трагедија: изгубили су децу у рушењу надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, 1. новембра 2024. године, али друштво их не види једнако.

Покојни Ђуро Раца, пензионисани професор физике, обратио се грађанима као човек који је трагедију своје ћерке претворио у потрагу за истином. На скупу „Не дамо Србију“, у априлу ове године, казао је да верује да је пад надстрешнице био терористички акт, смишљен и изведен с политичком позадином. Обратио се и тужилаштвима, поднео кривичну пријаву против НН лица за дело тероризма, и инсистирао да је све детаљно и стручно образложио. Његова упорност да се истина истражи није га поштедела јавног линча на друштвеним мрежама и у деловима јавности, оптужен је да се „продао СНС-у“, проглашен за „олоша“ само зато што је његов пут тражења правде кренуо другим, а не протестним путем.

С друге стране, Дијана Хрка, мајка страдалог Стефана Хрке, појављује се као једна од најгласнијих личности у протестном покрету. Веома активна у блокадама, често присутна у медијима и снимцима, појављује се и као потенцијални носилац студентске листе за предстојеће изборе. Све донације прикупљене за ту листу, према доступним информацијама, иду управо преко ње. Њена јавна улога је добила ореол хероизма, иако су се у последње време појавиле контроверзе које тај ореол дубоко доводе у питање.

На друштвеним мрежама и у исечцима који кружe јавним каналима, видимо другу страну Хркине ангажованости. Сведочења других учесника протеста оптужују је за агресивно понашање, претње другим активистима, групом ветерана који делују по њеним инструкцијама. У једном снимку тврди се да је физички насрнула на другог блокадера и запретила му „решавањем“ уз подршку ветерана. У другом, сама Хрка говори о својим контактима са људима из „Вождовачког клана“, алудирајући на њихову заштиту. Ту су и изјаве у којима отворено каже: „Објављујем јавно, нема више ни тужби, ни полиције, ни закона. Решење иде без закона, и то је то.“

Упоредо с тим, оптужена је да је примила новац од Хелсиншког одбора, као и да „зарађује на мртвом сину“. Употреба трагедије у политичке сврхе није само оптужба, она је постала питање на које јавност нема одговор. У снимцима, где се Хрка препире са другим учесницима протеста, падају и тешке речи и на рачун Србије, и на рачун других демонстраната.

Како је могуће да се једна мајка тумачи као хероина, док је други родитељ, који се позивао на право и науку, проглашен издајником? Зашто се бол једних валоризује ако је у протестној форми, док се други дискредитују ако не следе исту линију? Зашто је политички активизам неких прихватљив и подстицан, док се научна или правна упорност других третира као непријатељска?

У свему овоме, једна слика која је кружила друштвеним мрежама говори више од хиљаду речи. Са једне стране је лице Ђуре Рацe, човека који је изгубио ћерку, професора физике, означеног као „олош“ јер се усудио да трагедију види као могућу диверзију и да своју потрагу за истином води кроз институције. Са друге стране, лик Дијане Хрке, мајке страдалог младића, којој је, како пише у опису, додељена улога хероине јер је на протестима и јер је могући носилац студентске листе.

Управо та слика појачава дилему коју део јавности не може да игнорише: како је могуће да се у друштву бол једне породице релативизује, а друге слави и то само на основу политичког и медијског контекста у којем се појављују?

Тешка питања, али неопходна.

У позадини целе приче, остају многа нерешена питања: ко контролише новац који се слива у протестни покрет? Ко одлучује о кандидатима и листама? Ко гарантује да је у питању борба за правду, а не за позицију, утицај и новац? И да ли је, коначно, бол ствар опште емпатије, или политичке припадности?

Васељенска