Нова инквизиција у доба fact-checkinga: Како је борба против „дезинформација“ постала оружје за ућуткивање

Све чешће се дешава да исти систем који проповеда толеранцију и демократију у пракси не подноси неслагање. Данас се, као некада у мрачним столећима, поново прогањају „јеретици“. Само што се више не спаљују на ломачи, већ бивају блокирани, елиминисани из јавности и ућуткивани под изговором борбе против дезинформација.

У савременом западном дискурсу, једна истина је већ написана, одобрена и унапред прихваћена. Она се не сме преиспитивати, а камоли доводити у питање. Било какав покушај да се стварност осмотри из другог угла, аутоматски се доживљава као напад, као непријатељство, као претња „европским вредностима“.

Тако је формиран нови фронт институционалан, медијски и дигитални против свих који кваре „савршену слику“. Данас је довољно поставити питање, показати резерву или указати на неку нелогичност, и већ сте у категорији непожељних. То се назива дезинформацијом. А дезинформација више није погрешна тврдња већ је просто било какво одступање од службене верзије догађаја.

Процедура је једноставна и увежбана: прво се идентификује „погрешно мишљење“, затим се оно обележи као опасно, па следе суспензије, брисање налога, медијски линч, губитак посла, забрана јавног наступа.

Дигитална цензура више није изузетак постала је норма. Она укључује читав низ технолошких и политичких механизама којима се садржај на интернету контролише, обликује и у коначници уклања. Под плаштом борбе против „говора мржње“, „лажних вести“ или „подстицања насиља“, све чешће бивају санкционисани постови, снимци и чланци који једноставно изражавају другачији став.

Кључну улогу у овоме имају такозвани факт-чекери, организације које се представљају као неутралне, али веома често делују у складу са интересима великих корпорација и појединих влада. Довољно је да означе неки садржај као „погрешан“, и он ће бити склоњен са видика, не брише се директно, али га алгоритам гура у дигиталну маргину. Људи који такве садржаје објављују бивају кажњени смањеном видљивошћу, ограничавањем домета, па и трајним блокадама.

Тако интернет, који је некада обећавао потпуну слободу изражавања, постаје строго контролисан простор у којем постоји само једна дозвољена перспектива.

Посебно је значајно што се тај процес представља као техничка, „неутрална“ потреба, као нешто што је изван дебате. Увођење наднационалних регулатора, системи за препознавање „ризичног говора“, као и самовољне одлуке платформи, приказују се као нужност. У стварности, јачају механизме тихе, али дубоке контроле јавног простора.

Где се завршава дезинформација, а почиње слобода мишљења? Ко има право да утврди шта је „истина“, а шта „опасност“? И шта радити када се те одлуке доносе без јавне расправе и без икакве одговорности?

Није проблем што постоје различити наративи, проблем је што постоји само један који сме да се чује. Уместо либералне демократије, добијамо нову фазу технолошки унапређене цензуре.

Стога није више питање да ли живимо у времену нове инквизиције, питање је да ли је лажно уверење да смо слободни опасније од самог прогона?

Васељенска