Годину дана после надстрешнице: како је пропала обојена револуција у Србији

У сусрет годишњици трагедије у Новом Саду – где се налази Србија? Шта су основни разлози неуспеха блокадерског покрета у Србији упркос енормним средствима и напорима уложеним да обојена револуција коју је требало да спроведу успе?

Прво, нејасни захтеви и честе промене истих. А како је све почело и уопште дошло до „студентских захтева“? Само дан након тродневне жалости проглашене после трагедије на новосадској железничкој станици 1. новембра 2024. године, комплетна опозиција организовала је наводну комеморацију жртвама, а у ствари рушилачки протест током кога су први пут демолиране просторије СНС у Новом Саду, а касније и Градска кућа. Тада је већ било сасвим јасно шта је њихов крајњи циљ, али већина грађана Србије није могла ни да наслути шта ће се дешавати нарадних недеља и месеци.

Слична дешавања у организацији антифа екстремиста одвијала су се и ван Новог Сада, углавном у Београду. Фокус је био на дехуманизацији људи из власти, полиције, као припрема за следеће фазе „борбе“.

Међутим, убрзо су страначки протести почели да јењавају, јер грађани Србије нису имали поверење у опозицију, али центри моћи на политичком Западу већ су чврсто решили да је ова трагедија црни лабуд који мора бити искоришћен за спровођење обојене револуције у Србији, слично као и после трагедије у београдској ОШ „Владислав Рибникар“ и селима Дубона и Мало Орашје две и по године раније. Због тога, уз помоћ невладиних организација, неформалних екстремно лево оријентисаних тзв. антифа група и неколицине медија под контролом Драгана Шолака (Проглас, Црта, Грађанске иницијативе, Браво, Став, Свиће, Н1, Нова С, Данас, итд.) крећу у нови облик протеста: 16 минута тишине у 11:52 ч. на прометним раскрсницама како би изазвали хаос и сукобе између себе и грађана које су тако свакодневно заробљавали у саобраћају.

Крајем новембра, паралелно са тим и уз помоћ подмладака неколико опозиционих политичких партија, креће се са организованим блокадама зграда факултета и извођења наставе. Преко ноћи се појављују профили на друштвеним мрежама „факултета у блокади“, а побуна уместо опозиционе постаје „студентска“ јер се као крајем деведестих година прошлог века проценило да ће народ боље прихватити „студенте“ него политичаре из опозиције. И ту долазимо до првог разлога. „Студенти“ одржавају „пленуме“ по факултетима, скупове са по неколико десетина истомишљеника на којима се проглашавају наводне блокаде факултета и усвајају „студентски захтеви“. Испостављају се четири захтева, од којих је основни непрецизан и нејасан, док су други и трећи, упућени правосудним органима и директно задиру у њихову независност, осим тога што су међусобно контрадикторни. А правосудни органи све време праве се мртви, дајући све од себе да се пумпа незадовољство грађана и то према онима који са тим немају апсолутно ништа – извршној власти.

„Студенти“ се ниједном нису обратили тој трећој грани власти, јединој надлежној да пронађе и процесуира одговорне за пад надстрешнице, што је, наводно, био узрок (или се ипак ради само о згодном поводу) за ове протесте. Четврти захтев једини је био стварни студентски захтев упућен Влади Србије. Ипак, темељно начело за које су се они све време декларативно залагали – владавина права – испуњењем бар два до четири захтева, било би угрожено. Сва четири захтева ипак су убрзо овако или онако испуњена, али „студенти у блокади“ проценили су уз помоћ извесне анонимне „комисије“ да се то није десило, управо због њихове непрецизности, што је и био циљ приликом формулисања истих.

Почиње „пумпање“ а декларативне разлоге за протест заборављају и они који су их наводно поставили. Грађани, уместо борбе за правду коју су накратко препознали, поново виде политичку борбу, постављају се политички захтеви који један други смењују само да би се протести и тензије на мишиће одржали. А ко су они који заправо вуку конце и управљају процесима?

Ту долазимо до другог разлога – недостатка лидерства и анонимност предводника протеста. Ми суштински и не знамо ко води протесте, а уместо имена и презимена ту су „пленуми“ и „админи“ безличних онлајн налога који личе као јаје јајету. И не ради се ту само о униформности поруке коју шаљу него пре свега о начину на који су настали, из једног центра, једног уџбеника. Мислећи да ће анонимношћу допринети својој недодирљивости и јединству, десило се управо супротно – после неког времена људи су престали да их схватају озбиљно јер не знају кога слушају и гледају, а тај неко не само што олако мења захтеве и методе протеста, већ се то ради на веома перфидан начин приказујући доношење одлука у центру моћи, сва је прилика из инострантва, као вољу „пленума“, који иначе нису чинили ни 1% студентске популације. Приметили сте да се, када је цела јавност схватила да „пленумима“ не присуствује ни по десет студената, одједном престало са коришћењем тог свемоћног термина који одлучује „када је крај“. Можда баш зато што је крај већ наступио само „пленумима“ још нико није јавио. Они нису знали да без лидера спремног да преузме иницијативу и одговорност протест 15. марта није могао да буде окончан онако како су они желели, као Дан Д, односно мартовске иде.

„Снага без контроле не значи ништа“, управо је тај слоган италијанског Пирелија од пре тридесетак година најбоље описао тај догађај. Један мегафон са ФДУ их је разјурио у року од пола сата…

Дотакли смо се и трећег, веома важног разлога зашто је до краја дошло мимо воље „пленума“ а то је темељна повезаност са НВО које се финансирају из иностранства, али и појединим иностраним центрима моћи којима се у неколико прилика сасвим отворено ишло на ноге. Истина је да се у почетку доста интелигентно избегавало јавно појављивање тзв. НВО сектора, али ипак они су ти који су имали кључну улогу у покретању покушаја обојене револуције у Србији. Не треба заборавити ни на значај појединих медија попут Н1, Нова С, Данас и осталих из те медијске групације чији је задатак константно одржавање тензија и пре свега тровање и екстремизовање дела грађана против већинске Србије. Када је процењено да је довољно људи отровано, крајем јуна, прешло се у наредну, последњу фазу, која је и њихова четврта кључна грешка.
Ради се о екстремизму, агресији и насиљу према неистомишљеницима, фашизацији протреста и целог њиховог покрета. Они су то назвали зборовима грађана и зеленим светлом. Тачније, то је учињено преко најагресивнијих и најекстремнијих међу њима, блокадера са Факултета драмских уметности. Они су укључили зелено светло иако је и то недело учињено анонимно и перфидно, уз употребу гласа вештачке интелигенције. Њихова улога је посебно значајна, од самог почетка и инсценирања инцидената крајем новембра на Новом Београду који су послужили као повод за блокаде факултета, до активности на друштвеним мрежама које су сличне ономе што константно раде Шолакове медијске тровачнице.

На њима је било да „пумпањем“ на друштвеним мрежама и по медијима у једном моменту доведу до крвопролића на улицама. За тако нешто изабрали су баш Видовдан. И изабрали су да му, према речима њихових професора и њих самих, „мењају значење“. Изабрали су да баш за Видовдан падне српска крв. Још једна кључна грешка и потцењивање сопственог народа који је схватио да се од декларативне борбе за правду дошло до директног напада на само срце српске државе. Тог дана је њихова борба за власт дефинитивно изгубљена.

Све што се након тога дешавало пука је инерција. Од 28. јуна до 5. септембра тзв. обојена револуција се постепено сама угасила. Након тог дана блокадери су схватили да ипак нису јачи од државе, а епицентар њихове побуне, Филозофски факултет у Новом Саду од 6. септембра почео је неометано да ради. Насиље на које су позивали зеленим светлом претворило се у њихово црвено светло. Екстремизација, без плана и програма, неминовно је довела до осипања и гашења овог, до пре пола године веома широког покрета, чији су анонимни лидери накратко успели да изманипулишу значајан број грађана Србије.

Пето, целим током пропале обојене револуције 2024/25 злоупотреба малолетника и деце налазила се у фокусу оних који су је планирали и спроводили. Без учешћа средњошколаца па и основаца на самом почетку не би било могуће креирати представу о масовности „студентских протеста“. Половина учесника у протестима без сумње било је малолетно. Временом, како су школе поново почеле да раде, касније и факултети, а велики допринос томе дала је нова Влада Србије, конкретно председник Владе и министар просвете, протести су се осипали. Блокадери су стога постајали све нервознији и повлачили низ исхитрених, погрешних потеза, који су кулминирали насиљем преко лета, а на крају и директним медијским злоупотребама малолетника што је наишло на позитивну реакцију само међу најекстремнијима међу њима. На тај начин обојена револуција и наставила да тече само на мрежи Икс и у малим затвореним пленумашко-зборовским онлајн групама.

Шесто, али не и последње – студенти који желе да уче, односно тиха већина која је одлучила да релативно брзо подигне свој глас против општег лудила. Паралелно са испуњавањем блокадерских захтева, ма колико они били неосновани и контрадкторни, упркос умереној, готово никаквој реакцији полиције на свакодневно малтретирање грађана широм Србије, посебно у Новом Саду и Београду, обесправљени студенти дигли су свој глас против тога. Формирање тзв. Ћациленда, што је био унапред смишљен (аутор графита „ћаци у школе“ у Новом Саду је Марија Васић, која је неколико месеци након тога ухапшена као део организоване групе која је оптужена за поушај рушења уставног поретка) погрдни и поспрдни назив на оне који не мисле као блокадери, а како пише и у Канвасовим уџбеницима за обојене револуције, био је последња линија одбране државе. Отпор тог „малог галског села“ у гротлу блокадерског лудила биће предмет проучавања социолога, политиколога и стручњака за безбедност широм планете. Ништа мање важно, можда и најважније, било је и државотворно, патриотско и одговорно понашање највећег броја обичних грађана који не припадају ниједној партији и покрету, али воле своју државу, народ и породицу. Није било лако у јеку општег колективног лудила, позивања на генералне штрајкове, бојкоте и слично истрајати у нормалности и одговорном понашању и одупрети се колективу који је свакога ко не мисли као они проглашавао за издајнике и претио им физичким и сваким другим насиљем.

Шта и како даље? Потребно је, пре свега, из целог процеса који нам се у протеклих годину дана догодио извући поуке, а онда и конкретно деловати у следећем правцу:

-законски онемогућити деловање тзв. НВО сектора у образовним и правосудним установама у Србији

-изменама Устава вратити грађанима отуђено правосуђе, независно од државе и народа, а у служби страних влада и приватних фондација; улога правосуђа у динамици овог покушаја обојене револуције била је кључна
изменом низа закона спречити штетан утицај левичарских, тзв. воук група и удружења на нашу просвету, културу и традицију

-донети закон сличан америчком ФАРА закону како би се заштитила држава од непримерених политичких утицаја из иностранства, односно од агентурног деловања удружења грађана;

-онемогућити кандидовање на изборима онима који се преко удружења и фондација финансирају из иностранства и тако избегавају да дођу под удар Закона о финансирању политичких активности

-донети нов Закон о високом образовању којим би се и дефакто онемогућиле злоупотребе државних факултета од стране група студената и наставника, заузимање зграда, политичко деловање и слично

-изједначити приватне и државне универзитете пред законом у смислу стипендирања успешних студената

-донети измене кривичног закона у вези са кривичним делима ремећења јавног реда и мира, насиља, прогањања, таргетирања на интернету и слично, по угледу на европске државе, САД и Русију којим би се екстремним и насилним групама онемогућило деловање у политичком животу

-безбедносне службе требало би да обрате посебну пажњу на екстремно леве организације и неформалне групе и превентивно делују ради њиховог сузбијања, као што то чине према екстремној десници дуги низ година, па и деценија, иако она не представља посебно значајну претњу по државу и народ

Давид Бабић / Васељенска