Зашто Црква никада неће имати алтернативу за Ноћ вештица

Црква је отворена за све, али само у смислу да су „сви“ они који су веровали у Христа, узели свој крст и следили Га. За све остале, Црква је затворено друштво.

Прославе Ноћи вештица су се утишале. Биле су широко распрострањене и практично свеприсутне. Православни коментатори су питали: шта би могла бити алтернатива?

Узмимо, на пример, прилично познати Телеграм канал „Весели архиђакон Андреј Палчук “. Отац Андреј је шетао Одесом, разговарајући са младим људима обученим у демонску одећу и испитујући њихове мотиве. Закључио је рекавши да ће ова страна култура доминирати умовима наше омладине и одредити нашу будућност и да се нешто мора учинити поводом тога. Такође је рекао да младима треба понудити неку врсту алтернативе и замолио је за предлоге у коментарима.

Саговорници оца Андреја на улицама Одесе углавном су говорили да Ноћ вештица, и демонска маскарада повезана са њом, омогућава младима да се изразе, друже са пријатељима и проведу забавно и занимљиво време. Већина коментара на Телеграм каналу сводила се на идеју да Црква, како би „освојила“ младе људе на своју страну, треба да организује и разне догађаје, да младима пружи могућности за самоизражавање и да их окупира занимљивим активностима.

Резоновање је логично, али хајде да размислимо о овоме.

Пре више од тридесет година, Црква у нашој земљи је стекла слободу деловања, почела је да обнавља цркве и манастире, отвара недељне школе, спроводи мисионарски рад и покушава да допре до што већег броја људи хришћанском поруком. Другим речима, нуди те исте хришћанске алтернативе. И шта смо добили? Наша омладина се масовно облачи као демони и радосно слави Ноћ вештица. Упркос дугогодишњем раду свих наших синодалних и епархијских одељења за образовање, мисионарски рад и рад са омладином, морамо признати горку истину: потпуно смо изгубили битку за умове људи.

Можда нисмо добри у досезању до младих људи? Али у западним земљама, где су католици, а посебно протестанти, веома ефикасни у досезању до њих, Ноћ вештица се слави још чешће. Хришћанске заједнице тамо нуде многе живописне и занимљиве алтернативе. Али ипак, Ноћ вештица побеђује.
Још један пример: Бразил се сматра једном од најхристијанизованијих земаља на свету. А 2011. године, приближно 4,1 милион људи је учествовало на паради поноса геј поноса у Сао Паулу, у Бразилу. Па ко побеђује у бици за људске душе?

Можда је потребан напор који предводи влада? Погледајмо шта се догодило пре револуције 1917. године.

Црква је у државном власништву; сви су дужни да се исповедају, причешћују и поднесу потврду о томе владиним агенцијама. Препуне верске поворке, пуне цркве. Али прочитајте радове етнографа с краја 19. и почетка 20. века (Афанасјев, Дал, Костомаров, Сахаров, Потебња и други), и појавиће се потпуно другачија слика.

Скоро свако село је имало свог врача, врачара, шаптача или врачару који је могао да баци клетву или да заштити од ње, и тако даље. И већина људи који су редовно ишли у цркву такође је редовно практиковала љубавне чини, чини против мржње, бајања и друге паганске и окултне праксе. У суштини, то је исти стари Ноћ вештица.
Протестанти су одавно проглашавали слоган: црква мора бити отворена за све. Католици су на Другом ватиканском сабору 1965. године потврдили принцип aggiornamento, што значи „обнова“ и „усаглашеност са савременим захтевима“. Слични позиви се често чују од многих православних јерарха. У ствари, данашњи позиви да се људима понуди алтернатива, да се ангажују, да се пруже могућности за самоизражавање су исте природе.

Све је ово логично и исправно, али из наше људске перспективе. Ако се окренемо Јеванђељу, видимо да све ово „недостаје“.

Од Цркве се очекује да буде отворена и да одговара очекивањима људи. Та очекивања се могу формулисати отприлике овако: дајте нам нешто занимљивије (или још боље, смешније) од Ноћи вештица, и доћи ћемо у Цркву. Али да ли Црква треба да попусти пред овим захтевима? Послушајмо шта је рекао апостол Павле: „Јер Јудеји траже знаке, а Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа распетог, који је Јудејима камен спотицања, а Јелинима лудост…“ (1. Кор. 1:22-23).

Од нас се очекује да имамо прилику за самоспознају, покретачку снагу итд. Али зар не би требало уместо тога да проповедамо распетог Христа?

Неки би могли рећи: нико данас не би слушао такву проповед. Али, зар је апостол Павле имао другачију публику? Зар људи пре две хиљаде година нису, баш као и данас, желели да буду здрави, срећни и да уживају у животу? У Јеванђељу пише: „А рече свима: Ако ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Лука 9:23). Напомена: јеванђелист Лука говори о онима којима су ове речи биле упућене: „свима“. Не савршенима, не онима посебно напредним у духовном животу, већ свима. Да ли Црква Христова може проповедати било шта друго?

Историјска чињеница: проповедање апостола и њихових наследника је, квантитативно гледано, било неуспех. Већина људи га уопште није слушала, а од оних који јесу, већина није била инспирисана њиме.
На пример, становници Атине су једноставно исмевали апостола Павла: „Када су чули за васкрсење мртвих, једни су се подсмевали, а други су говорили: ‘О томе ћемо те чути други пут’“ (Дела апостолска 17:32). И само „неки људи су му се придружили и поверовали“ (Дела апостолска 17:34). Чак и почетком трећег века, према неким историчарима (Родни Старк, Рамзи Макмален, Кит Хопкинс), хришћани су чинили не више од 1-2% становништва Римског царства. Хришћанска проповед је доносила плодове веома споро.

Регрутовање што већег броја људи у Цркву никада није био циљ хришћанског проповедања. То није разлог зашто је Христос послао апостоле. „И рече им: Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу. Ко верује и крсти се, биће спасен; а ко не верује, биће осуђен.“ (Марко 16:15–16). И другде: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:19–20). А шта је Христос учио? „Одреци се самога себе, узми крст свој“ и тако даље.

Читава Беседа на гори је неприхватљива за свакога ко тражи земаљско благостање, удобност, самоостварење и тако даље. Али Црква Христова нема шта друго да понуди.

Индикативна у том погледу је ситуација описана у 6. поглављу Јеванђеља по Јовану, у којој Христос говори о причешћу својим Телом и Крвљу: „А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53). Сада знамо да се овде не ради о канибализму, али тада су слушаоци то схватили дословно и за њих је то била потпуна бесмислица.

„Многи од ученика Његових, чувши ово, рекоше: ’Тврда је ово реч! Ко може ово слушати?’“ (Јован 6:60). Али Господ не разрешава њихову збуњеност, не уверава их, не објашњава им ништа. И када „од тада многи од ученика Његових одоше и више не идоше с Њим“ (Јован 6:66), Он не покушава да их врати. Штавише, Он чак ни не покушава да задржи дванаесторицу апостола, већ им поставља питање: „Хоћете ли и ви отићи?“ (Јован 6:67). Где је жеља за ангажовањем? Где је прилика за самоизражавање? Где је борба за умове људи? Где је Црква отворена за све?

Црква је отворена за све, али само у смислу да су „сви“ они који су веровали у Христа, узели свој крст и следили Га. За све остале, Црква је затворено друштво.

Управо тако је Црква себе доживљавала у првим вековима. Све што је остало од те свести јесте узвик на Литургији: „Врата, врата!“ Али у суштини, ово је била наредба да се затворе врата црквене скупштине, како нико споља не би могао да уђе у ову затворену заједницу током служења Свете Тајне Евхаристије. Само верни, само они који следе Христа. А да би се ушла у ову затворену заједницу, еклесију, био је потребан знатан напор: пре свега покајање, одвраћање од греха, а затим и поука хришћанском учењу.

Све ово звучи веома грубо и можда чак неприхватљиво савременој црквеној свести. Али Црква пре свега мора људима донети Христова учења, ма колико она била оштра и ма колико мало људи реаговало на њих. То је једина алтернатива коју Црква може да понуди. Покушаји да се људима донесе било шта друго биће неуспешни. И Ноћ вештица и параде поноса геј особа су довољно доказа за то.

СПЖ