У геополитичкој стратегији постоји правило: „Када не можеш да победиш народ – подели га.“
Свака држава може издржати притисак споља, све док се унутра чува јединство. Историја је доказ да Србија није падала када је непријатељ стајао на граници, већ онда када је раздор ушао у њену кућу. Ниједна велика сила није успела да сломи Србију онда када је народ био сабран око исте мисли, истих вредности, истог смисла. Али када срце народа постане растрзано, када се породица подели око опредељења, када се погледи више не састају у истини већ се удаљују у мржњи, тада се држава урушава без једног јединог метка.
Раздор међу Србима одавно није питање политике. Он је постао питање идентитета. Уместо државе као заједничког добра и народа као духовне целине, намеће се потреба да се бира страна, да се пристане уз туђи табор, да се одрекне заједничког именитеља у корист пролазне припадности. Друштво јесте престало да разговара, али није престало да виче, шта више, реч више није мост, него камен.
Србија, народ, идеологија се више не доживљава, него се бира, не тражи се истина, тражи се потврда. У тим таквим изолованим световима, чињеница губи своју вредност. Важно је само чији је човек, ком племену припада, чијој истини служи. Онај ко одбије да припада, не постаје слободан, проглашава се опасним, изопштава се из заједнице, збора, пленума, НВО, медија…И не само то, на те људе салва мржње и беса се сипа, а нико не зна зашто? Зар у име демократије и права на другачије мишљење?
Када народ престане да види човека у човеку, подела се више не може зауставити. Прво ишчили љубав према држави, потом поверење у институције, а на крају нестаје и препознавање ближњег. Онај који дели исти хлеб, исту историју, исти језик,веру, ране, више није ближњи него симбол „оне стране“. Мржња тада губи сваку моралну границу, јер не удара у лице човека, већ у идеолошку сенку коју је неко пројектовао на њега.
Кроз ту пукотину у ткиву народа улазе туђи интереси, а они не освајају само земљу, као територију, већ свест и припадност. Не руше институције, руше поверење у њих. Не нападају државу, нападају смисао државности. Ако се угаси поверење да је држава заједнички дом, ако се угаси вера да припадамо истој целини, онда више није ни важно ко је на њеном челу, држава се празни изнутра.
Србију никада нису покорили они који су јој стајали пред границама, већ они који су улазили у њене шавове. Увек се понавља исти образац, ако народ не може да се победи, онда мора да се подели. Када подела постане природни поредак, када уђе у дом, у брак, у породицу, у тишину недељног ручка, нема више потребе за спољним непријатељем. Народ тада сам обавља њихов посао, разара себе.
То не настаје случајно, нити само од себе, у данашњем свету нема спонтаности. Постоје силе које не освајају тенковима већ медијима, не шаљу војнике већ активисте, не говоре језиком претње већ језиком „вредности“. Не напада се власт, напада се идентитет. Политика је само инструмент, а човек је мета. Када човек изгуби осећај припадности заједници, он постаје најлакши плен.
Ипак, постоји једна истина која се не може сломити, држава не припада онима који вичу, него онима који у себи носе тишину одговорности. Народ нестаје тек онда када изгуби веру у своје заједништво, али се поново рађа оног тренутка када одлучи да престане да буде алат туђих стратегија и када се сети да је заједница духовни чин, а не статистичка категорија.
Онај ко жели Србију слаб данас напада љубав коју осећамо према њој. Јер где нема љубави, нема народа. Где нема заједништва, нема државе. А када нема државе, човек остаје без корена, без земље и без смисла.
Ниједна победа није вредна ако се плати губитком народа. Ниједан избор није добитак, ако нам одузме једни друге. Највећа борба није за власт, није за победу, није за политичку истину. Највећа борба је у души народа, да не дозволи да буде подељен.
Милутин Недељковић / Васељенска
