Илија Петровић: Лажи неће увећати Милункину славу

Из текста Данас је Дан примирја, унука Милунке Савић: Држави је дала све (https://vaseljenska.net/2025/11/11/danas-je-dan-primirja-unuka-milunke-savic-drzavi-je-dala-sve/), објављеног данас (11. новембра 2025), сазнајемо да Слободанка Грковић, стоматолог, унука Милунке Савић, “најодликованије ратнице икада, прича како је њена бака (која је) јунаштво сматрала обавезом према отаџбини, одбила позиве да оде у Француску”, те да је “након ратних јунаштва, које она никада тако није ни звала, радила као чистачица у Хипотекарној банци до пензије у држави која ју је заборавила… а да би прехранила породицу, имала је додатни посао – правила је рупице за дугмиће на војничким униформама”.

“Свашта па лепо”, рекле би Лале, макар у томе “лепом” било и подоста лажи — крајње злонамерних.

После подужих истраживања окончаних разговором са Милункиним зетом Војиславом Станковим, рођеним у Српској Црњи, причу о Милунки Савић, уврштену у књижицу “Заслужници и опаске”, Нови Сад 2014, стране 129–156, “заокружио” сам редовима који следе:

Делом због свога несумњивог витештва, а делом из пропагандних разлога (коришћењем њене женскости, или женствености, за одржавање и подизање борбеног морала њених ратних другова), добила је више високих војничких одликовања, што српских: златну Обилића медаљу за храброст (1915), златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима (1917), Албанску споменицу и Споменицу рата за ослобођење и уједињење 1914–1918 (после рата), што француских: Легију части V степена (1917), Ратни крст са палмовом граном (1918) и Легију части IV степена, официрског ранга (после рата).

Ранђел Анђелковић, један од ретких који је савесно трагао за Милункиним “ликом и делом”, објавио је у својој књизи о њој и фотографију из 1935. године, са пратећим текстом: “На слици са Милункине десне ка левој страни: Орден Легије части IV степена (официрски), Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден Легије части V степена (витез), француски Ратни крст са златном палмином граном, Златна медаља за храброст ‘Милош Обилић’, Албанска споменица и Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914–1918”.

Седам одликовања, дакле, и сва стечена за војне заслуге.

После рата, запослила се у Општој државној болници у Београду, као спољна болничарка, где је остала нешто више од годину дана. Лета 1922. (на мору), упознала је свога будућег мужа Вељка Глигоријевића, прешла у Сарајево и од новембра 1922. до средине априла 1924. године радила у Заводу за израду војне одеће као прегледач (контролор), са статусом неквалификоване службенице. По повратку у Београд, родила је кћер Милену, а током наредних неколико година усвојила је три девојчице.
Као српски ратни добровољац–борац (мада је првобитно та погодност била намењена само Србима изван Краљевине Србије који добровољно ступе у српску војску — и Хрватима и Словенцима, наравно), добила је добровољачко имање површине пет хектара на добровољачкој колонији Маријин мајур (у близини Новог Сада) и тамо подигла кућу.

Крајем 1927. године, она је имање напустила, оставила својој сестри Славки и прешла у Београд; поново се запослила у државној служби, опет у Општој болници, као паракуварица (помоћна куварица), али је тамо дала отказ после непуних шест месеци.

Иако се њен одлазак са добровољачке колоније Маријин Мајур (доцније назване Степановићево) могао сматрати одустајањем од насељавања и, самим тим, од личне обраде добијене земље (што је, по добровољачком праву, био разлог да јој се то све одузме — као што је то чињено са бројним српским добровољцима у сличним случајевима), у њен претходно признат добровољачки статус није дирано.

У Београду, почетком децембра 1929. године поново се запослила, овога пута у Државној хипотекарној банци, као служитељка–дневничарка (чистачица), “у централи банчиној а са месечном наградом од динара 1.200 (хиљаду и две стотине)”, што је значило да јој није текао радни (и пензијски) стаж.

Тек 20. октобра 1934. године, министар трговине донео је решење којим је она постављена за сталну служитељку друге положајне групе и с правом на пензијски стаж.

(Од својих прихода купила је невелику кућу на Вождовцу, а тек неку годину пред смрт, кад су београдски новинари узбуркали јавност сензационалистичком причом о томе где и како, у наводној сиротињи, живи Милунка Савић, добила је једну гарсоњеру у насељу Браће Јерковића. Добила је, дакле, ту гарсоњеру, али се она није у њу уселила; уселила се Милункина поћерка Зорка узета из неког сиротишта на далматинској обали, за коју се убрзо установило да је прележала менингитис и да је због тога, у извесној мери, остала хендикепирана. (Од Војислава Станкова могло се чути да је Милунка “имала и кућу у близини Правног факултета”, али јој је после Другог светског рата, под околностима које су њему остале непознате, та кућа одузета).)

Благодарећи новчаним примањима из редовног посла, инвалиднини (80 посто, по основу ратних рана), принадлежностима које јој је Француска исплаћивала као носиоцу њених високих одликовања (има наговештаја да их је било два, али се овом потписнику није дало да то истражује), примању од 300 динара које је Краљевина Југославија од 1938. године почела да исплаћује носиоцима Карађорђеве звезде, односно породицама погинулих или умрлих (после Другог светског рата изједначено са примањима намењеним носиоцима Споменице 1941, касније Ордена народног хероја) и зарадом коју је, у слободном времену, остваривала шивењем војничких шињела за потребе југословенске војске, она је, као самохрана мајка и изузетно племенита жена, успела да у своме дому помогне у одрастању и школовању још тридесет двоје деце, највећим делом својих рођака и сељана.

Пензионисана је непосредно после Другог светског рата, у новоуспостављеном друштвеном поретку (који је под Пов. бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947, добровољачку организацију прогласио профашистичком, али у Милункин ратнички, добровољачки статус није дирано), по молби писаној 9. јануара 1945, са безмало тридесет осам година стажа (37 година, 11 месеци и 2 дана), у шта је, поред осамнаест и по (18,5) година стажа у државној служби (у војсци после демобилисања, у болници и у Хипотекарној банци), урачунато време проведено у Великом рату (четири године, осам месеци и седамнаест дана) у двоструком трајању и десет (10) година за рањавање и Карађорђеву звезду са мачевима.

Умрла је 5. октобра 1973. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу, на парцели 101, у гробном месту 243.
Десетог новембра 2013. године, уз сагласност њених потомака, посмртни остаци Милунке Савић Глигорић ископани су из породичног гроба и, уз војне почасти и звуке величанствене српске буднице Тамо далеко, пренесени у Алеју великана.

Илија Петровић/Васељенска