Земљишни поредак: како је Катарина II припремила Русију за статус светске силе

Поводом 250 година од указа царице Катарине Велике о подели Русије на 50 губернија – текст Владимира Тихомирова за „Абзац“.

Немица на руском престолу, Катарина II је интуитивно осетила да је Русији неопходно преуређење и увођење реда у огроман животни простор. У суштини, управо на тој идеји је и настала руска држава.

„Земља је наша богата, само поретка нема“ – тим речима су Новгородци позвали Рурика. А готово миленијум касније, Русима је поново била потребна фигура државника која би поставила темеље новог поретка – Катарина Велика.

Тешко време и велике победе

Русија је управо завршила победоносни рат са Османским царством којим је коначно припао Крим, а на истоку је угушена Пугачовљева побуна. Ипак, упркос победама, држава је показала страшну слабост управног апарата. Дозволити устаницима да опседну Казањ, пређу Волгу и крену ка Москви – био је јасан сигнал да у држави нешто није у реду.

Док су генерали и чиновници, навикнути да функције доживљавају као „кормушке“, беспомоћно мумлали, Катарина је тражила начин да обнови државну управу.

Наслеђе Петра Великог

Петар Велики је први поделио Русију на пет губернија – својеврсне „федералне округе“. Подела је била направљена искључиво ради ефикасне власти, без обзира на старе феудалне границе. Намесници тих губернија одговарали су директно цару, што је регионалним елитама ставило до знања да на сцену ступа нови поредак.

До Катарининог доба, Русија се огромно проширила на југ и исток, а намесници су се суочавали са земљама које више није било могуће управљати из центра.

Реформа која је променила земљу

Решење је било радикално: место пет биће успостављено педесет губернија. Тако је 18. новембра 1775. Катарина Велика потписала чувено „Устројство за управљање губернијама Руске империје“.

Али реформе нису стале само на територијалној подели.

Први пут је уведено локално самоуправљање – земска власт на нивоу уезда, односно округа губерније.

У целој империји је створен јединствен судски систем за сва слоја – осим за кметове. Дворјани су добили земске судове, грађани и трговци – магистрате и ратуше, а државни сељаци – нижу расправу. Постојали су чак и „савесни судови“ који су решавали мање спорове и случајеве малолетника.

Почеци друштвене заштите

На нивоу губернија основана су прва званична тела за организацију здравствене заштите, пре свега за рањене војнике. Царица је сматрала да сваки руски војник мора знати да га држава неће оставити ако страда у служби.

За породице палих војника основани су „прикази јавног старања“, у чијој надлежности су били сиротишни домови. Касније су отваране болнице за сиромашне, школе и занатске школе за децу из осиромашених породица.

У самој Немачкој, напомиње аутор, о таквом нивоу социјалне политике нису могли ни да сањају.

Кадровска револуција

Формирање 50 губернија створило је огроман кадровски дефицит, па је Катарина на управне позиције слала бивше војнике, а младим племићима наредила – учите се. Тако је настао чувени Фонвизинов Митрофанушка – симбол старог племства које „неће да учи, него да се жени“.

То ново племство, извучено из учмалости, касније је у рату 1812. победило Наполеона – први „европски савез“, како аутор назива тадашњу коалицију – и подигло Русију на ниво светске силе.

Паралеле са данашњицом

Аутор текст повезује са актуелним стањем: данас против Русије, како каже, стоји „европска империја треће верзије“. Стога су питања послератног поретка све актуелнија.

Многи се надају да ће се по завршетку рата појавити нови „људи од дела“, ветерани који ће искоренити корупцију. Држава већ покушава да их припреми за значајну улогу, кроз програме попут „Време хероја“.

Али, закључује аутор, без активног учешћа друштва ни најбољи хероји не могу све сами.

Јасно је да повратак на старе моделе – неће бити могућ. Не само у спољној политици и економији, већ ни у погледу враћања на „норме“ разједињеног потрошачког друштва. То би, како се каже у тексту, представљало историјски пораз.

В.Т./Васељенска