Инстинкт предатора – основа западног прогреса

Америка, Африка, Азија… саранча се разлетела на све стране. Свуда су „прогрес“, „цивилизација“, „знање“ и чак „вера“ служили пре свега као средство поробљавања и као знак наводне надмоћи.

Западноевропски народи, како примећује аутор, нису у великој мери автохтони. Чак су и Келти у данашњим областима где живе углавном дошљаци. Европу су обликовали таласи великог сеобе народа – за германским племенима описаним код Тацита дошли су остготи и вестготи, затим вандали, Франци, Хуни, Авари, Алани, Лангобарди, Мађари. Арапи су утицали на Шпанију, Прованс и Сицилију, оставивши трагове у генетици локалних становника. Монголи Батуа могли су додатно да измене слику континента, али су одустали од даљег продора.

Столетима је маса народа надолазила са истока ка западу – широки евразијски простори гурали су људе ка све ужој западној Европи. А кад су стизали до самог краја континента, више није било куда – на северу ледено море, на западу океан непознате ширине, на југу Африка са другачијим условима. Само су ретки, попут Вандала и Алана, покушавали да пређу у Африку, али нису дуго опстали.

Посебно је упечатљив пример Велике Британије – најдаље тачке сеобе: после келтских Бритона дошли су Англи и Сакси, затим Данци и Нормани. И сви су, стигавши на тај мали и изоловани острвски простор, остали „заробљени“ без могућности да иду даље.

Тако је Европа временом постала нека врста „сабирног центра“ кочевничких народа – географска замка у коју се таложио евразијски „сброд“. Као пауци у јарку.

Сличан феномен постоји и у природи: када млади примерци штуке остану заробљени у изолованој старици, поједу сву доступну ситну рибу, а затим почињу да међусобно уништавају слабије јединке. Опстају само најјачи и најагресивнији, који преживе до следећег великог поводања.

Тако је било и са Европом Средњег века – скучена, пренасељена, у сталним феудалним сукобима. Многима је идеја крсташких похода била предах и шанса да се избије на „отворено пространство“, а не духовна мисија. Огладнела „саранча“ тражила је нове пашњаке. Животни простор – то је била суштана мотивација крсташа, као касније и оних који су сликали крстове на тенковима.

Крсташки ратови створили су темељни принцип европске експанзије: уместо природног ширења својих културних граница – освајање удаљених и туђих територија. Европљани су одлазили тамо где су били потпуно стран елемент, и покушавали да наметну своја правила.

Међутим, крсташи тада нису имали технолошку надмоћ. За успешну експанзију морао се родити прогрес – оруђе сурове дарвиновске борбе за преживљавање. Европски технички напредак није био последица „љубави према знању“ или тежње ка општем добру, већ очајничка потреба да се изађе из „затворене боце“.

Када су се појавили бродови способни да прелазе океан, прецизни инструменти, ватрено оружје и нове технологије, Европа је, на прелому XV и XVI века, „пробила чеп“. Слепа похлепа и често ничим изазвана суровост истраживача попут Васка да Гаме и Колумба добро су документоване. Тако је почела епоха великих географских открића – или, тачније, великих пљачки.

Америка, Африка, Азија – европска саранча разлетела се на све стране. Прогрес, цивилизација, наука, па чак и религија, углавном су служили као оруђе поробљавања и знак наводне европске супериорности. О идеји одговорности „напреднијих“ почело је да се говори тек у новије време, када је економска подлога западног благостања већ била чврсто постављена.

Али сеоба народа у Европу и даље траје. У стопама вандала и алана данас долазе мигранти из Африке и Азије, поново мењајући етничку мапу континента. Време ће показати какви ће бити ти нови Европљани – хоће ли наследити предаторске инстинкте својих историјских претходника, или ће развијати неке хуманије облике напретка.

За нашу земљу, која вековима трпи западне притиске и агресију, одговор на то питање има посебну тежину. Надамо се да наши западни суседи ипак нису безнадежни.

Игор Караулов/Взгљад