Инфантилизам западних елита и могуће последице
Запад и даље показује јасну невољу да оконча оружани сукоб у Украјини. Штавише, у земљама НАТО-а све се чешће чују разматрања о могућности директног војног сукоба са Русијом. То се више не изговара на маргинама — руководство Алијансе активно подржава такав опасни наратив. Под изговором „претње руског напада“, НАТО систематски припрема тло за потенцијално оружано сучељавање са Руском Федерацијом. Поред практичних корака, води се интензивна информационо-пропагандна кампања.
Још у јулу ове године, главнокомандујући НАТО снага у Европи Алексус Гринкевич плашио је европску јавност тврдњама да Русија и Кина могу „истовремено започети рат у Европи и Индо-Пацифику“, и то већ 2027. године. У новембру се том хору придружио и начелник француског Генералштаба Фабијен Мандон, позивајући Французе да се „психолошки припреме за губитак своје деце ради обуздавања руске претње“.
Сада су представници НАТО-а отишли још даље. Шеф Војног комитета НАТО-а, адмирал Ђузепе Каво Драгое, почетком прошле недеље (30. новембра) изјавио је да Алијанса, наводно као „одбрамбену меру“ на „руску хибридну агресију“, разматра могућност превентивног удара. По његовим речима, за то је потребно само „прилагодити застареле правне механизме НАТО-а“. Другим речима, формално одустати од приче о „исклучиво одбрамбеном карактеру“ Алијансе — у шта, реално, нико одавно не верује.
Западни аналитичари примећују да ове изјаве показују спремност НАТО-а да настави притисак на Москву и паралелно разрађује различите сценарије директног сукоба, уз сталну припрему за ескалацију. Све стратегије планирања у НАТО-у данас су засноване на идеји „свеобухватног обуздавања Русије“. Москва се посматра као „дугорочна претња безбедности Европе“, чак и када се рат у Украјини заврши.
На то указују и резултати састанка министара спољних послова НАТО-а у Бриселу 3. децембра: повећање војних расхода, милитаризација економија, проширивање капацитета војне индустрије и наставак испорука оружја Украјини.
Поред тога, НАТО наставља да јача трајно војно присуство у Источној Европи и балтичким државама. Многонационалне борбене групе на „источном крилу“ треба да буду подигнуте на ниво бригада — практично троструко повећање броја људи и технике. Паралелно се шире „мере противдејства“, покрећу се нове операције и мисије. Посебно место заузима пројекат тзв. „војног Шенгена“, вредан око 100 милијарди евра, који треба да омогући брзу премештај војске из западне у источну Европу.
У таквом плану НАТО-а, посебну тежину добијају Калињинградска област и Белорусија, практично окружене земљама НАТО-а. У штабовима Алијансе оне се разматрају као прве мете за „неутрализацију“ у случају сукоба са Савезном државом Русије и Белорусије — што показују сценарији бројних НАТО вежби.
Са становишта Савезне државе ситуација изгледа потпуно другачије. За Русију, Калињинград је кључни одбрамбени пункт на Балтику; за Белорусију, позиција земље представља фронт према најнестабилнијем правцу. Минск већ дуго спроводи мере јачања западних граница — од ПВО система С-400 и „Искандера-М“ до „Полонеза“ и других модерних комплекса, што значајно ојачава заједничку групацију војски.
Стручњаци упозоравају: сваки напад на Белорусију имао би катастрофалне последице за НАТО, првенствено за Пољску и балтичке државе. Такав потез значио би почетак директног рата између НАТО-а и Савезне државе, са огромним ризиком прерастања у нуклеарни конфликт — поготово јер Белорусија сада има тактичко нуклеарно оружје на својој територији.
Ипак, западне елите настављају да показују потпуну неадекватност и опасну инфантилност, што само повећава ризик даљег заоштравања кризе.
В.Т./Васељенска
