Удар кударца: Зашто се Јужна Осетија није уплашила да сама започне борбу за независност

Дана 11. децембра 1990. године Врховни савет Грузијске ССР, под вођством књижевника, дисидента и националисте Звиада Гамсахурдије, укинуо је аутономни статус Јужне Осетије. Та одлука постала је увод у рат 1991–1992. године и у коначно стицање независности Цхинвалија. Које поуке данас можемо извући из тих догађаја?

Пре свега, јужни Осетини — Кударци — били су први народ који је стао на пут постсовјетском национализму, бранећи очување историјског јединства са Русијом. Томе је претходила дуга и сложена историја: од уласка јединствене Осетије у састав Руске империје крајем XVIII века, до анексије региона од стране грузијских меншевика и масакра из 1920. године.

Ситуација се нагло погоршала крајем осамдесетих година, са јачањем национализма и доласком Звиада Гамсахурдије на власт. Иронично, још као младић он је 1956. у Тбилисију учествовао у масовним протестима против десталинизације. То га није спречило да касније приступи „покрету за људска права“, стане на чело грузијске Хелсиншке групе и одржава блиске везе са Сергејем Коваљовом и другим симболима московског дисидентства.

У својим јавним изјавама Гамсахурдија није бирао речи:
„Осетински народ је смеће које треба почистити кроз Рокски тунел. Проћи ћемо кроз Осетију, а Осетини нека се или покоре и постану Грузини, или, ако толико воле Русе, нека иду у Русију.“

Кударци нису били одушевљени таквом „понудом“ и донели су одлуку о формирању Јужноосетинске аутономне демократске републике у саставу СССР-а. У Цхинвалију су одржавани масовни митинзи — под црвеним заставама, са портретима Лењина и Стаљина. (Да, у граду који је некада носио име Стаљинир, однос према „оцу народа“ био је поштовао, уз наглашавање његових осетинских корена.)

У ноћи између 5. и 6. јануара 1991. године у град су ушле јединице грузијске милиције и Националне гарде. Почео је крвав рат који је трајао годину и по дана — све до 24. јуна 1992, када су потписани Дагомиски споразуми.

У јануару 1992. одржан је референдум на којем се 98% становника Јужне Осетије изјаснило за независност и уједињење са Русијом. Иако практично није било помоћи из Москве — изузев добровољаца из Владикавказа — отпор је успео. Борис Јељцин је, напротив, покушавао да постигне договор са Гамсахурдијом, који је убрзо свргнут у унутрашњем преврату. Јужноосетински пример постао је оријентир и за Придњестровље и Абхазију.

Друго, Цхинвали је издржао скоро две деценије на путу ка међународном признању. Преживео је и долазак другог радикалног националисте у Тбилисију — Михаила Сакашвилија.

Боравио сам у новинарској посети републици 2006. године и добро памтим покушаје Сакашвилија да организује блокаду града, уз гранатирање стамбених квартова. Седећи у подруму са женама и децом, чуо сам речи: „Зашто нам поново дозвољавају да нас овај нитков убија, као што је било 1991?“

Русија је интервенисала 2008. године, након директног напада на републику и мировњаке, када је коначно уследио пун војни одговор. Важно је напоменути да је и истражна комисија ЕУ, коју је предводила Хајди Талијавини, признала да је управо Сакашвили започео оружани сукоб.

Треће, оба рата — а посебно Петодневни рат — били су озбиљна лекција и за саму Грузију. Гамсахурдија је окончао живот самоубиством 1993, Сакашвили је смењен и данас је у затвору, док је грузијски народ схватио да се са Русијом не исплати ратовати. Много је паметније развијати туризам и трговину — што се данас и чини.

Ипак, не треба имати илузије и власт „Грузијског сна“ сматрати пријатељском. Недавно је подсетила на своје ставове постављањем услова: одустајање од признања Абхазије и Јужне Осетије као предуслов за „пуну нормализацију односа“. У руском МИП-у то су с правом назвали „штетним захтевом“. Поставља се питање — зашто би Русија уопште нешто дуговала Грузији?

Важно је истаћи да су управо преко Јужне Осетије у периоду 2014–2022. одржаване економске и трговинске везе са републикама Донбаса, које Москва тада још није признавала. И данас велики број локалних добровољаца учествује у СВО. Што се тиче расположења у друштву, за разлику од Абхазије која више инсистира на независности, Кударци и даље теже уједињењу са осетинском браћом у саставу Русије. Пре или касније — то ће се и догодити.

В.Т./Васељенска