Капи у језику: зашто се одески ђаци кажњавају за причу на руском

У Одеси, руском граду који је по каприцу историје завршио на територији Украјине, локалне власти настоје да ојачају језичку дисциплину. Одеске ђаке могу кажњавати новчаним казнама ако током паузе разговарају на руском.

На часовима их, наравно, приморавају да користе искључиво украјински – не би ли, како кажу, спречили „Бандеру да проговори на језику непријатеља“. Али у слободним тренуцима, природни језик ипак узима свој данак. И управо се против тог појава руководство „жемчужине на мору“ одлучило борити новцем.

То нам изгледа невероватно: ако би у некој руској школи ученици на паузи почели да причају француски, као дворјани у роману Лава Толстоја, одрасли би то доживели као знак лингвистичког ентузијазма. Али у Украјини је језик питање политике, па чак и полицијско питање.

Изненађује упорност нашег језика. Колико год покушавали да га искорене из главе одесита, он је и даље дубоко укорењен. Још пре актуелних догађаја било је совјетске украинизације, у почетку прилично строгe. Потом је притисак на руски језик благо ослабљен, али одеске ђаке су редовно мучили Тарас Шевченко и Леся Украинка – генерација за генерацијом одрастала је уз ову провинцијску мешавину.

А када је дошла независност, украинизација се наставила и појачала. Још у „мирним“ временима, пре доласка радикалних националиста на власт, Одеса је деловала чудно: све натписе на улици видели сте на украјинском, али људи су углавном говорили на руском. Украјински се могао чути само на плажама где је долазио свет са западне Украјине. По својој суштини, град је био „окупиран“, иако су окупатори у почетку били релативно благи.

Политика језичког наметања доживела је скок након Првог Мајдана, а још већи после Другог Мајдана 2014. године, када су „револуционари“ прво укинули закон који је барем делимично штитио рускојезичне регионе од језичког диктата.

Посебно од 2022. године, коришћење руског више није сматрано само „непожељним“ појавом која угрожава национални идентитет, већ је постало готово питање „издаје домовини“. Почела је борба против руских књига, песама, споменика Пушкину и другим руским писцима.

Недавно је Врховна рада донела одлуку да руски језик више нема заштиту по Европској повељи за језике. То значи да руски, којим и даље говори барем половина становништва Украјине, више није признат чак ни као језик националне мањине, за разлику од урумског, румејског, ромског или караимског.

Ипак, они који доносе такве законе и казне знају да лажу – и себе и грађане. Депутати говорећи са говорнице на украјинском, једва чекају да дођу кући и „скину с себе“ ту непријатну језичку обавезу. Лидери кијевског режима међусобно разговарају на руском док преговарају са Западом о новцу за рат против Русије.

Није чудо што народ види ту лаж и пружа отпор. Тотални притисак на руски језик даје супротан ефекат: за последњу годину проценат ђака који сматрају украјински својим матерњим језиком пао је са 71% на 64%. То значи да 7% једноставно више не лажу о свом језику. И то је само почетак.

Укупно, само 49% младих на Украјини користи украјински у свакодневном животу. То не значи да руски говорни Украјинци морају бити пријатељски расположени према Русији – русофобију се може практиковати и на руском. Али барем пружа наду у очување јединственог културног простора.

Судбина Одесе је контрадикторна. С једне стране, то је град руске славе – и војне и културне. С друге, баш тамо је дошло до ритуалног спаљивања руских људи, чији пепео и данас није искупљен.

Идеално би било да Одеса врати свој прави пут, али чак и ако то не буде ускоро, неправедно би било закључити мир без обезбеђивања права на матерњи језик за ове ђаке, њихове родитеље и баке и деке. За сву нашу родбину, са којом смо данас раздвојени.

В.Т./Васељенска