Забрана уласка Комненићу покренула нови талас србофобије: Једва дочекали повод да ударе на Београд
Фото: ( Комненић, Маруновић Вуковић /илустрација Борба/Принтскрин)
Одлука Србије да забрани улазак новинару ТВ Вијести Петру Комненићу, очигледно је била сигнал да се у Црној Гори поново активира добро познати политичко-медијски фронт чија је готово свака реакција усмјерена против Србије.
Умјесто да се отвори расправа о самом принципу реципроцитета и чињеници да је претходно Црна Гора забранила улазак главном и одговорном уреднику Информера Драгану Ј. Вучићевићу, уследио је координисан низ политичких саопштења у којима је главна тема постала – Србија, Александар Вучић и наводна политика званичног Београда.
Практично преко ноћи, случај једног новинара претворен је у још једну прилику за стару политичку матрицу у којој је Србија дежурни кривац за све.
Најдаље је отишао функционер Европског савеза и предсједник СО Будва Петар Оджић, који је умјесто аргументоване расправе прибјегао увредама на рачун предсједника Србије Александра Вучића. Називајући Драгана Ј. Вучићевића „режимским потрчком“, Оджић је потом поручио да у Црној Гори има много оних који личе на њега, али да су, како тврди, „сви на Вучићевом платном списку“. Свој иступ завршио је поруком да ће „сваки диктатор једном пасти“, чиме је читав случај искористио за политички напад на руководство Србије.
Посланица ДПС-а Соња Поповић није говорила само о Комненићу, већ је забрану његовог уласка прогласила доказом, како је навела, „дијагнозе званичног Београда“. Истовремено је позвала црногорске власти да забране улазак свима који, по њеној оцјени, „атакују на суверенитет и достојанство Црне Горе“, што представља наставак политике селективних забрана које су претходних година најчешће погађале личности из Србије и српског јавног живота.
Сличну реторику користила је и грађанска иницијатива „21. мај“, која је цијели случај искористила да поново оптужи Србију за наводни медијски и политички утицај у Црној Гори. У саопштењу су поједине медије означили као „пропагандне пунктове страних режима“, док су медијску сцену представили као простор који треба заштитити од, како су навели, „Вучићеве информативне табле“.
Оно што повезује све ове реакције јесте чињеница да се готово нико није осврнуо на питање због чега је уопште дошло до реципрочне мјере Србије. Забрана уласка Драгану Ј. Вучићевићу у Црну Гору представљана је као легитиман потез суверене државе, док је одговор Србије проглашен нападом на медијске слободе и демократију.
Таква логика показује постојање двоструких аршина. Оно што је дозвољено Подгорици, не дозвољава се Београду. Када Црна Гора забрањује улазак држављанима Србије, то се тумачи као заштита националних интереса. Када Србија примјени исти принцип, говори се о ауторитаризму, цензури и угрожавању слободе медија.
Посебно је индикативно што су се међу најгласнијим критичарима Србије нашли управо политички актери који годинама своју политичку препознатљивост граде на конфронтацији са Београдом, Српском православном црквом и српским политичким фактором у Црној Гори. За њих је случај Комненића постао још један погодан повод да обнове добро познату реторику о „малигном утицају Србије“, „режиму у Београду“ и наводној угрожености Црне Горе.
При томе се готово у потпуности прећуткује јавни ангажман самог Петра Комненића. Управо је Комненић годинама у својим ауторским текстовима и емисијама нападао Србију, предсједника Александра Вучића, Српску православну цркву и политичке представнике српског народа у Црној Гори. Доласке грађана из Србије описивао је као „хибридну пријетњу“, српске политичке иницијативе представљао као инструмент Београда, док је наступ Србије поводом Резолуције о Сребреници оцјењивао погрдним квалификацијама.
Ипак, о том дијелу његове јавне биографије готово нико од његових бранилаца не говори.
Умјесто тога, читав случај покушава се представити као борба за слободу медија, иако је очигледно ријеч о политичком спору који је почео много прије доношења реципрочне мјере Србије.
На крају, реакције које су услиједиле показале су да питање Петра Комненића за многе није било суштина. Суштина је била да се поново отвори простор за нападе на Србију, њено руководство и српски народ. Зато није претјерано рећи да је случај Комненића постао само повод за нови талас оштре антисрпске политичке реторике, која се у дијелу црногорске политичке сцене активира готово сваки пут када се укаже прилика да се Београд представи као главни проблем региона.
ИН4С
